Godišnjica Nikole Čupića

НЕШТАМПАНЕ ДРАМЕ ЈОАКИМА ВУЈИЋА 205

После ове трагедије требало би по хронолошком реду да узмемо можда у претрес Сибињску шуму, романтичну драму коју је Јоаким превео, како изгледа, 1820, али ми ову остављамо за доцније, кад будемо говорили о Сербској принцези Анђељији, с којом она има не мале везе. Друге две драме прегледаћемо место ње, оне под насловима Сирома тамбурџија и Дјевица из Маришенбурга, обе из времена пре 1826, обе изгубљене у осталом, али које ипак по оригиналима њиховим можемо познати.

„Сирома тамбурџија, једно јавно позоришче у 1 дјејствију“ како га Јоаким у „Кивотоописанију назива, или „Пет атте Моппезапдет, ет Усћацерте] ш етет Аштисе“ како му наслов преводи у својој ДКраткој биографији/“ по свој прилици је Коцебуов комад. Међу Коцебуовим драмама има једна с насловом „Пет ауте Мептезтдет, еп Бећачзрте! то ешет Аштисе““ и то је сигурно ово исто о којем овде говоримо, и у чији је наслов Јоаким унео тако елегантан израз „тамбурџија“ по којем се никад не бисмо сетили поетичних и ритереких другова Танхајзерових.

Иста тенденција која се налази у познатом комаду Банвиловом, Гренгоару, провејава и у овој историскоромантичној повести Коцебуовој; у оба комада слави се и велича моћ поезије. Само, код Коцебуа је то наивније и мање интересантно изведено; уз то, Коцебу је, поред својих обичних мана, показао у овом комаду још једну: грешење о историју наиме. Грешење елементарно а непотребно. Поред немачких минесенгера, који су се као

' Сирома тамбурджла, едно авно позорише у 1 дђиствио (Животоп. 444); Пет атте Мптпеватдет, етп Зећапзрте] та етет Амезиве (Китге Вгодт. 19).

2) Тћеајет ооп Апдиз ф. Коггеђие, Ва. ХХУГ. 1841.