Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 231

у авлију око манастира. Почеше износити крсте, иконе и остала знамења за „ношење крста“ и дијелити их мушкарцима. Ту бјеху и ђаци четвороразредне основне школе с Горанска. Уредише познатим редом и пођоше југо-западно путем од манастира к Оку-извору рјечице Сињца, а то је удаљено неколико минута од самога манастира.

Овдје ћу узгред испричати нешто занимљиво.

На Горанском живљаше Бјелан Бакрач. То бјеше стар, али здрав и јак човјек, који зна вјерно и лијепо причати о многим и важним догађајима из пивског живота. Упознали емо се, чим сам ја дошао на Горанско. Кад год имам докољна времена, а њега видим, ја га зовнем к себи, па га питам за то, за ово; он прича све, што зна о томе. И он неће нигда проћи, кад зна, гдје сам ја, што ми се неће јавити.

Бјелан Бакрач је у вријеме црногорско-турског рата, кад је црногорска војска ударила на турску тврђаву на Безује у Планини пивској измислио и начинио од сувијех, зачађалијех, „очеличенијех“ дасака „лучевијех“ једну „кулу“ покретну на колима. Та попођена кула је била начињена наврх брда више турске тврђаве на Безујима. Из црногорске војске одабрато је неколико по избор јунака, који су уљегли у ту покретну кулу, докле је могло стати. У кулу је ушао и њен саградитељ Бјелан Бакрач, који је био показао и намјестио кулу, да се може опустити низ брдо, како ће сићи голедином управо к турској тврђави. Ти јунаци унијели су са собом у кулу осим довољно пушака малијех и вељијех и џебане и ћускија, маљева и сјекира, да могу разбијати и пробити тврди зид тврђаве и врата. Кули су изнутра затворили врата и онда је опуштали низ брдо, низ голедину, те је она кров кишу пушчаних зрна, просутијех од турске војске из тврђаве, полећела на ниже и зауставила се уза зид