Godišnjica Nikole Čupića

288 ГОДИШЊИЦА

Владислав призове двојицу епископа и једног „пустињака“, даде им дрвени крст и по њима Владимиру тврду вјеру, да му животу неће ништа бити. На то пође Владимир с епископима и малом пратњом к Владиславу, који је био послао своје људе, да у путу убију Владимира прије, него дође до њега. Засједа није убила Владимира, јер је у њему упознала красна и побожна, младића, па се бојала прета божјега. И Владимир дође здраво у Џреспу, па одмах отиде у цркву, да се помоли Богу.

Кад је чуо Владислав, да је Владимир жив, у љутини пошље војнике, да га убију у цркви. Војници опколе цркву. Кад Владимир види војнике, прекори епископе и пустињака :

Што учпињесте и преваристе ме, да поринем, вјеру: јући вашијем ријечима и заклетвама 2! —

Они му од стида нису могли одговорити нити га погледати у очи, а он се помоли Богу, исповиједи и причести, па им онда рече:

— Молте се за мене Богу, а овај часни крст нека ми буде свједок на страшноме суду! —

Онда целива крст, опрости се с епископима, који су плакали, па изађе на црквена врата, гдје му џелат одсијече главу. Епископи су узели његово тијело и достојно га сахранили у истој цркви, уз њега и онај крст.

Доцније је Косара замолила Владислава (који је пошље свиснуо од успивене сјенке Владимирове), те јој допушти и она пренесе Владимирово тијело заједно с крстом и сахрани га у Крајини. „Она взала его и перенесла вђ мћето, которое назмваетса Краина, гД5 длљ его дворецо, П тамђ положила вђ церкви св. Мари“. „Тло его — добавллетђ повђствователђ — лежитђ невредимо и благоухаетђ, какђ будто намазано какими нибудђ ароматами, и крестђ, полученнки отђ цара, держитђ вђ рукћ, и по заслугамђ и заступничеству его дђ-