Godišnjica Nikole Čupića

252 ГОДИШЊИЦА

Код куће их чекају одрасле девојке. Кад се врате, ове се одмах лаћају посла: једна меси, друга кува, трећа помаже, а остале праве Иванку.

Иванка пак, која онде игра најважнију улогу, то је велика лутка, женског лика без ногу.

Она се овако прави.

Узме се најлре повећи бакарни ђугум; сипа сеу њ мало воде и набаца цвећо; скака девојка епусти по нешто од свог некита, као: минђуше, претен, ђердан итд.. Осим девојака доносе и жене по штогод и спусте у ђугум „за здравље“, па ће то опет добити кад се Иванка расклопи.

Крчаг један с обијеним дршкама, велики као детиња глава, увије се у лепу белу мараму тако, да му једна страна буде сасвим глатка — јер ће он бити глава, а глатка страна лице Иванчино — па, изврнувти га, наместе му граић у уста од ђугума и јако га утврде да се не би клатио тамо — амо ; на главу му ставе косу с плетеницама и повежу је танком, свиленом шамијом; угљеном или црном бојом нашарају очи, веђе и нос; црвеном („шећерли“) бојом уста и јагодице, а отворено-црвеном браду и уши.

Ово је заиста смешно, као кад деца цртају људске главе по зиду. Али по некад испадне прилично, особито ако се деси какав младић који уме цртати, те, на молбу девојака, намолује поменуте делове на глави.

Сад око ђугума наслажу и повежу снопиће беле раде, да би тело постало облије, и пазе да сложе онолико цвећа, колико је широка одећа којом ће оденути Иванку, да се може елити и закопчати.

Одећа је кошуља и торња хаљина, обично зубунић какве девојчице од 5—10 година.

Рукаве од кошуље испуне белом радом, и њоме обуку Иванку; поврх ње дође зубунић, кроз чије рукаве

: ла м мл

у

Миа а па а“ Да