Godišnjica Nikole Čupića

б ДВА ДАНА У СКОПЉУ

нула леђа Србији, кад се ова макар и касно одлучила да пстакне национализам у границама лојалности старој васељенској цркви, и искрено је, и не само искрено него пи с пуно пожртвовања, потпомогла жељу Србије да васељенска црква води рачуна од националних просветних и црквених потреба српскога племена у Турској! Да је, бог-да, васељенска црква хтела схватити и прихватити тај покрет с достојне висине, онако како је он заслужио, све би пшло како треба. Али на жалост три национализма у Грка, у Бугара и у Срба. искључују се међусобно до невероватних граница. И пошто Бугари и Грци имају повластице црквене автономије, а Срби су их изгубили преласком патријарха у Аустрију и грчким укидањем Пећске и Охридске епархије 1766 године, трошкове ове борбе стално плаћају Срби, љуто испаштајући политику њихових патријараха од 1690 и 1739. Фразе што су последњег времена мењане међу Београдом и Софијом празна су политичка игра зато што нису ништа друго до фразе. Оне у Македонији као да још више погоршавају борбу међу „бугарашима“ и „србоманима“, јер су после те измене празних Фраза Срби принуђени били да се од бугараша бране с оружјем у рукама. То значи да су Бугари сваку симпатичну реч с наше стране узели као тапију којом им уступамо наше суплеменпке у Македонији. И доиста, политика бугарско-српског споразума може имати вредности само онда, кад би се у њен основ положило изравнање спора у Македонији. То је садржина којом би се фразама горе поменутим одузела њихова празноћа. Без тога, штоно реч, о каквој год бугарско-српској заједничкој акцији ни гуди ни гудала вади Признајемо да је то жалосно. Али се политика у ствари не води фразама, ма како оне лепе, примамљиве и звучне биле, него делима, па макар и лудим, и крепошћу која допушта, да се свашта види онако како је у истини. ·

Кад смо се, два дана касније, враћали из Скопља, знало се да ћемо тога дапа проћи, и на станици су нас чекали да се још једанпут видимо и намесник Јован Тасић и још неколико људи. Међу њима је био један члан Фамилије Денковића као и учитељ српске школе