Godišnjica Nikole Čupića

сл со

ДВА ДАНА У СКОПЉУ

се не би на Балканском Полуострву створио непретргнут низ словенских држава, који би, после, тобоже, претио инородним расама даље на југу полуострва, лорд Солзбери је предложио да Босну и Херцеговину заузме сила која је својом снагом моћнија од Порте да то огњиште нереда у реду држи. Као што је познато, конгрес је ту улогу одредио Аустро-Угарској.

И српско-бугарски исто тако као и грчки аспиранти на Македонију требало би да непрестано имају на уму ову мотивацију која је на састанку Берлинског Конгреса од 16/28 јуна 1878 одлучила судбину Босне и Херцеговине. Несавладљиви и незајажљиви антагонизам балканских аспираната у Македонији одавно се бележи у јавности западне Европе.

Тај се политички Феномен истиче као најовбиљнија сметња каквој год автономији у оним областима. Аустријско-руским споразумом, који је довео и до неких практичних корака, и који је усвојен и од остале Европе, тај је домаћи антагонизам још већма обележен. Бугарско поджаривање револуције и изазивање Срба и Грка у Македонији чак на оружану одбрану од њихове насилне пропаганде ни из далека не води ономе ивзласку који бугарске политичке теорије предвиђају. Али ни споразума нити може бити без потпуне искрености, нити се он може постићи без истинских стварних основа. Гу су сметње извршењу мисли енеза Михаила. Јер међусобна обмана, превара и изигравање нису средства којима се иде к споразуму и к савезу. Декламовање је празна пена кад никаквих дела нема, и кад нема ни погодада из којих би нешто боље постати могло! Изгледи су, дакле, суморни и тамни. Да ли народе балканске чека ропство у некаквом новом облику или спас боље будућности, питања су на која је, нарочито Србину, данас одговорити веома мучно.