Godišnjica Nikole Čupića

94 ГОДИШЊИДА ул“

други хлеб не меша горчине2% О, још колико! Само ми, иза својих јада, не можемо туђе да видимо....

» Ђаци су нам аманет; ми од њих не смемо градити што нама падне на памет. Наша је дужност да проучавамо природу, особине свакога свог ђака. Према. свему томе — ваља нам дете спремити за живот који њега чека,“

Сад долази дугачка забелешка о томе, како му је у почетку један ђак побегао од школе и како га је он на леп начин домамио у школу, и то дете никад више није изостало од школе.

Друга је белешка: Зашто ђаци доцније у животу забораве што см у школи научили 7 За ово, сасвим оправдано, налази два узрока: што је време учења кратко и што се после не понавља оно што деца науче у школи. За оно прво предлаже, да се време учења подигне на 6 година, а за ово друго да се „живо постарамо о књижницама за омладину.“ Онда вели:

Али за време школовања никад не треба бар учитељ да заборави да је друго књига, а друго жива настава, и, радећи тако, да увек настоји разбудити у деце док су пред њим жудњу за знањем; да настоји развити оно што се зове саморадња..... “

Трећа је: Момчад из Јовачове куће. Ова је забелешка, која је читав чланак од #'/, штампана листа, ушла и у једну читанку за основне школе, те је добро позната, и с тога је нећемо ни наводити. Али не можемо прескочити мудрих чича Јованових речи, које је изговорио на питање Миливојево како је он поступао те су му деца тако ваљана и кућа напредна и које су веома карактеристичне за домаће васпитање уопште.

„Питаш ме, учитељу, како сам поступао с децом кад сам их упућивао ; На то ти морам одмах признати, да сам се за децу више бринуо него за сав свој мал. Јутром и вечером највише сам Бога молио да ми децу упути на добро. Са женом својом, ето је живе, био сам се договорио, да никад нас двоје нс чинимо ништа рачвасто, то јест, кад их ја карам, она да их не одговара; а кад их она кара, ја да их не браним. Ако би које од нас у чем и претерало, друго да претрпи, па да се о том разговарамо на само, кад деца не чују. А што смо тражили од деце, то смо све и сами чинили. После вечере ма колико да смо уморни, ми смо некад остајали седећи и претресајући што смо тога дана урадили добро