Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ниси

оваа титан

патуљка паљење ћемо

РЕЦЕНСОПЈА [ПИ ПО КЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСПУМУ“

Алба цизаг ћи та топ рз5,

(телу ћић 51 Бут пао,

Отете Кејећ Шип,

уегаће зуша ил, зуе та ћпита, епф за етбћи.

а пшатап Фасаћћап ођ

по ли,

Епа Талја22 пл тшзега. Ка, 5уге јаћ луеј Топјаххап ппзатоп 5УКкШ ооп,

Еп ш оЏеф пачћ ји со-

5 шеа, Опећ агјоз! по а! вашша пђјИћ. Рабег ппзаг, дег еп раб ли Чет питала,

(теће сој угегде пашо дет,

Реп би пази упаете,

Та УУШе згалгеа, 50 па ће пе, јаћ ап! егец.

Џизегах Втоб зтбетап. 216 пш5 ћитадаса,

Опа анећ циз ппзега 3Зећша, 50 ле уегсеђеп ппзагаши 5е01оп,

Епф те позз ш сћипе,

АК егјбзе поз Топа Џљџе.

а Уегзи-

Садљ ће доћи трећзи, па ће начинити, по своме вкусу, тоштђ другчте, а четврти Тоштђ друге и т.д. илада лтоди начинили он, сваки по своме вкусу, иладу различнн оче наша. Ево овако Г. В. и тоштђ гдђекои наши (писателњи граде кнљижевнни езнкљ. Тоштђ е смбшнји, и млого горћ, слогђ Г. Видаковића, него ови Гото- Нбмачки оче наши: зашто човекљ не може никадљ начинити навалице тако што лудо, као неотице.

Дакле ми не можемо имати другога кнрижевногљ езнка, него Славенскти пили Орбскт, као пи Талтини Латински или Таланекти. Онда ће Олавенскти езнкљ добнти свое право и пристоино почитанје, кадђљ га сасвимљ раздеелимо ОДљ Србскогљ езмка ; а доклегодђ мислимо и говоримо, да е свеедно Славенски п рбски; и докле пишемо Србски по Славенскоћ Грамматици, и Славенски по Србскол ; дотле ћемо кварити и грдити обадва езнка. — Садљ ће рећи Г. В.: И а велимљ Србски, али како Србски: Мин велимо онако, као што народљ говори: Склоненја, сотрлженба п Оинтаксиск (едномљ рлечи сву Грамматику) морамо узети одљ пастира и одљ орача; а за остало ћемо се договарати.

Орблђи говоре у брзомљ изговору рашта, мешчини, мишт, ваљ да, гострљ, прмљ, ча (приљ и ча намвише по Бачко! н. п. приљ Това, ча Пал) и т. д. мђето ради шта, мени се чини, ништа, валпда, господар, пратељ, чина ; али трко, крва, грке, трнљ, дрво, грм и от. д. они тако изговарало, макарђ иза гласа викали, или на уво еданђ другомљ шаптали.

159