Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

Фтомљ; а Г.— и — овдеми самљ мога мнфита: само кадђ е онђ избацјо изђ свое азбуке ђ, им, 5, а, ж, а примо ],) ласно ћемо се мн поравнати за д, ле, нђ и ћ.

6) Како може Г. — 4 — казати, да ћ „не весма от старине '“ Оно е стотинама година старе одђ свио ове нђговЕ кнБига, што и овде споминђ, и за старе држи ! Ако то Г. 4 — не веруе, а онђ нека отиде у Фрушкогорскти намастнрљ Раваницу, па ће га онде наћи у Лазаревол дипломи, даноп Раваници оноп у Србти, године 1881. Ко може рећи за ону ствар, да нје одљ старине, за коло нико не зна, кадљ е постала и кадђ е ше омло :

в) Тако исто Г. — 4 — не ма право, што каже, да ш „ни у Славенском езнку са свим нје нуждно, покран шч“. Само нови Сремачки пи Бачвански кнбижевници (Карловачки двацн) почели су 4 читати (и учити да се чита), као ши, а сви попови и калугљери, и остали кнљижевницн, по Србти, по Босни, по Ерцеговини, по Црноћ гори, по Далмашји, по Бугарскон, по Светоџ гори, читајо га као шт (као и народђ савђ што говори, н. п. штите, штука пи т. д.), а иу Срему има 1ошт' стар попова, ком сате читао аште и т. д. као што и млоги трговци по Маџарскоћн пишу Џеша, а читало (као што и говоре) Пешта, Зато бм л рекао, да мн у Славенскомђ езнку не смемо, и не можемо, ништа поправљати. Славенскомђ езмку треба дати честђ и поштенђ, као наџвећоп светнињи, и као цркви, у којоћ се нњимљ пое и служи.

В.

[Шредња два правила о придевима (стр. 200. и 201.) узета су од речи до речи из „Сриске Граматике,“ доцније штампане уза „Српски Рјечник“ од г. 1818., на стр. ХТ11; види у другој књизи овиж БВуковит списа бр. Х1.7

1) Допада ми се, што каже Г. —п— да се скине она точка са ф, али л меслимљ да бм Тошт' бодћ бмло, да му се повуче доде малан репићљ као у Латинскога ј (ако рече ко: „Онда ће бити као и Латинско ј.“ Џа шта е зато Мин имамо и више слова еднаки сљ Латинскима, и. п. а, е, 0, к, и т. д.): зашто су моди 1 навнкли читати као м, па ће се еднако варати и мести.

одговоР господину — ц — 207