Ilustrovana ratna kronika

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□

п □

3 А П И 0 М

ЈГЈ

С□□□"□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□ [Крсна славау рову.ј Тек што стигоемо пред Једрене -- прича један косовски ооветник — имали смо борбу, која је трајала целу ноћизмеђу 2. и 3. новембра. Митраљезско одељење с командиром Стеваном Боди поставило се на врло згодно место, очекујућн погодан тренутак за дејство. Ноћ смо провели у рову. Ватра ее пред зору беше утишала; на мртвим страасама тек гато која пушка плане. Кад је већ приличко свануло, добаул>а до командира један прост војник и ноздрави га пропиено, замоли га тихам гдасом: — Господине капетане, молпм вае за једну машину! : А шта ће ти машнна, кад зиаш, да је на предотражи забрањено пушити. — Слава ми је данас, Свети Ђурђиц, па хоћу свећицу да прппалим. Командир беше очигледно тронут. Нервозно извади кутију и даде мује. Војник тури руке у недра и извади малу свећицу, саже се још јаче уров и запали је. Светлоет је у рову дрхтала. а војник се кретио и своју елаву спомињао. По том извади из прљаве војничће торбе једну омању пљоску, пуну ракије, и понуди ]е офицвру. — Молим вас, за славу Божју! Купио сам је још у Куманову, па чуЕао за данашњи благи дан. Командир му честита славу, а по том и остали војници у рову. У тај мах прође туда и пуковски ађутант капетан Душан Бабић. Враћајућн се с бојних стража, био је и данае као и увек весео, распОложен. Ваљда је ов изевестио пуковског команданта, пуковника Нешића, о овој реткој слави у рову, јер поеле пола сата дође у наше ровове и командант пука. Он нриђе свечару и рече му: — Дошао сам, јуначе, ево и ја, да ти честитам славу. Кроз редове војника се брзо разчуло зашто је командант пука дошао у бо]ни ров. Раздрагани, што командант честита славу њиховом дрЈгу, Поздрављаху га целом линијом, кад се са елаве враћао: — Живео наш командант! Србин ни у бојном рову не заборавља своју славу. [Рањени Србин] У једној од београдеких резервних болница измелегсара, који ординирао, и једнога рањенпка из битке код Битоља, поведе сс овај разговор: — Где си рањен? — пита лекар. — Код Битоља,— одговаравојник. — А где та је рана? — Ту, — одговара војник, и левом руком показује гл б од деснога рамена.

— Да видимо, — рече лекар. И болничари свукоше рањеника допојаса. Рана испод деснпг рамена балаје доста озбиљна, — Гле! — рече лекар, — па ти имаш још једну ран^?!.,. Одиста, рањеник је, код левога пазуха, имао једну рану, која је већ почела била зарашћивати. — Није то нвшта, — рече рањеник. — Како ништа?! — пита лекар у чуду. — Где си добио ту рану? — Кпд Куманова. — На што ниси ишао на превијалиште, да те превију?.... Штосениси јавио за бзлницу?... — Како да идем за болницу, кад еам био здрав?!... пита еојник еасвам природно. — Кад ми није било ништа, како да идем да лежим у болници, а м< 1 ј и другови да пду да се боре!... Лекар одмахну главом, узе прати нову рану рањеника. који ни слутио није, колико је дивљење изазвао код својега доктора. [О м и љ е н к о м а н д и р | Чета капетана Владе Скубице је у стрељачком строју. Кретала се правилно према турвким положајима пред Једреном. У средини стрељачког сТроја је стајао четни командир на вежбалишту. Командир је издавао наредбу прво левом и десном војнику од себе. који су је предавали даље један другоме. Стрељачки ланац ступа напред, све ближе непријатељу. Дошао је већ и у зону опасне, смртоносне непријатељске ватре. Ланац се поче вијугати и добијати облик змијасте линије. Капетан Влада викну војницима око себе: — Војници, поздравља вае ваш

командир

Као електрична струја прохујитај поздрав ланцем. Војници стегнушеја че пушке и лавовским екоковима прелазише најопаснији простор. Живео наш командир! — проламаосе глас војнпчких грла. прекидан фијуком смртоноских зрна. Погођени војници су падали али се у ланцу не чу ни врисак, ни писак рањених јунака. Већ су на брду, на коме се непрвјатељ укопао. Магла пала, густа, да се ништа не види пред собом. Капетан Скубица је први излетио на брдо и бацио две бомбе. Загрме страшна егссплозија, ваздух затрепери а земља се потресе а кроз ту страхоту одјекну капетанов глас: — Напред, војници, ваш командвр баца бомбе! С громко: »ура!« чета јепошлаза њим и, — заузела утврђења на вису. [Сад можешдаспустиш рук у.Ј У Београду дигнут је давно споменик српском кнезу Михаилу Обреновићу, сину кнеза Милоша. Кнез Михаило био је велики ерпски родољуб и ралио је о оелпбођењу Срба испод

Турске. Да се тај његов рад впди и на споменику, он је овако начзњен: Кнез Михаило ^аши на коњу, окренут на југ, према Старој Србпји, а руку је пружио на ту страна: показЈЈе српском народу да тамо пође и ослободи браћу. Поднаредник ЈЈазовић, који је онако јуиачки на Ђурђевим Стубовима бранио свој топ, одвели су пред споменик кнеза Михаила, чим се извидоод ране и рекли музашто јекнез Михаило пружио руку према Старој Србији, Лазовић је гледзо споменик, замислио се, па ће рећи: Сад можеш да спуетиш руку. Ми смо ослободили оно што си тражио. Лазовић је оташао на ратиште своме топу. ]Орпски војник о својим официрима.] Један рањеник из битке код Куланова, ком је додијала хвала, којом су га обасинали ради његове храбрости, одговгрио је овако онима који су га хвалвли: Море љу ди, да је војска наша била храбра, то ^есте. Код нас војника, у једно време, беше наступио чао колебања. Командант нашега нука сјаха с коња, стаде пред војеку и командова. ћ Господо офицпри. Напред! И с њима образова први бојни ред. „Господо официри, наиред на непријатеља! То му је била друга команда, — и псељедња. Офвцирски ланац летио је ка непријатељским утврђењима, Заједан минут, пало је преко двадесет официра, што мртвих, гато рањених, Не знам како је другима било, али мени је срце лупало да искочи. Свега ме обузе ватра од стида, нред пушком погибија наших официра. На један пут, сва она гомила од војника, као по команди, а без команде 1урну на непрвјатељски шанац. За један минут помешасмо се с Турцима. Било је ту крвнвчког гушања: свако се борио за свој живот. На један пут загрмише наши топови. У тај мах осетих страгаан бол у глави, и онесвеснух се." [Турски губитци.] Турци су досад изгубили мртвих и рањених на ] 40.000 момака. Заробљених Турака у Дринопољу, Јањини и Скадру, који ће раније или каеније бити заробљени, има 140.000. Оболелих помрлих од колере, глади и студени убијених, који више ниеу за бој, биће у иајмању руку 50000. Може се рећи да су Турци, без опкољених у Скадру, Дринопољу и Јањини, изгубили 260.000 момака. То је читава војека и тешко јује накнадити. Кад се пре бро^е опкољени, то је 400 000 мома ка. А топова отели су сами Срби, како се сад тачно јавља, 250 и брзо метних аушака 150 000 (осим толико пушака друге врсти). Силне тонове и пушке отели су Бугари, Грци и Црногорци. Ово је Турцима још теже габавити, јер немају новаца.

Употреба клишеја : .коном забрањена

Штампа д. д. Браника Н. Сад