Istočnik

Бр. 7

ИСТОЧНИК

Стр. 111

Саборној цркви на задушници И. С. Аксакова 1896. год.; Поздравна ријеч при повратку Митр. Михаила у Србију 1889. год.; Бесједа на свечаном скупу Срп. Краљ. академије 1893. год. — Ови књизкевни радови не требају нарочите препоруке. Име њиховог аутора довољно их препоручује. Проповједи протојереја Јована Јережића. Књига друга. Награђена од св. Архијерејског Сабора у Београду. Српска Манастирска Штампарија у Ср. Карловцима. Дијена је 70 нивч. — Прота Јеремић као проповједник одликује се потпуним познавањем осјећаја народних. Он зна, да српски народ подједнако љуби свету нрав. вјеру и своју народност; он зна да српски народ тразки у својој вјери гаранцију и за своју народну индивидуалност у и налазећи ју, он јој је одан као своме народном Спасу, и да ју је он као што нас историја учи пригрлио тек онда, кад је добио увјерења да са примањем хришћанске вјере ни најмање нема опасности за његов народни опстанак. Он зна да ће српски народ слушати са љубави свог вјерског проповједника тек онда, кад он у њему налази вјерног тумача његових, — народних — осјећаја. Знајући то, прота Јеремић парарелно његује у својим проповиједима хришћанску и народну свијест. Ми немамо намјере упуштати се у оцјену ове књиге са богословско-научне стране, јер је то питање ваљда ријешио Архијерејски Сабор у Биограду наградом овога дјела; но ми хоћемо овдје само да проучимо начин, којим проповједник Јеремић говори својој пастви. Отворите ову књигу ма гдје, ви ће те наћи ријечи, које истичу из очинске љубави, патриотичног срца, хуманих осјећаја правога Србина. Наћи ћете на сваком мјесту да проповједник из љубави према вјери и народноети, говори појетичким заносом, њежношћу правог оца, разлозима истинитог пријатеља и одушевљењем ватреног поборника; он нас убјеђује, одушевљава и води оним циљевима, који нам не само прибављају душевна блага, него нам подижу и наш народни понос, — упозорава нас, да не чинимо оно, што би се косило са нашом народном чашћу. У свим његовим проповједима огледа се срдачност према његовом задатку, и том ердачношћу занијети, ми се и нехотице пуштамо да он са нашим осјећајима влада; кад говори о страдајућој цркви Христовој приликом њене појаве и развитка, ми оејећамо у срцу нашем жалост, кад говори о евјетлим примјерима, ми смо усхићени, па и онда кад говори о нашим манама, ми се не осјећамо увриј еђеним и пониженим, јер нас он не изобличава, него нас као нехотице доводи на разрачунавање са самим собом, и апелујући на наш народни понос као ради нашег сачувања од могућег гријешења у будућности, ствара у нашој души кајање за наше пријашње гријехе. Он зна, да ако се хоће гријешник да поправи, несмије се исти жигосати јер тада постаје тврдокорнији. Он са меком очинском руком тријеби коров и неупотребљује никакве хирургичке справе, које бол проузрокују и којим би поред болесних дијелова и у здраво тјело засјећи могао. Будећи народни понос, он зна да тим у народу подиже и човечанско доетојанство, а човјек, који у својим грудима осјећа своју човјечанску часг, неће чинити ништа, што би га као човјека понижавало, што би му његов народни понос вријеђало, што би га пред нашим Оцем Небесним гријешило; једном ријечи, прота Јеремић излио је у својим проповједима, ]едну хришћанску душу, једно српско срце. Због тога ове проповједи могу се употребити као духовна лектура у српском народу не само од свештенства, него и од сваког, ко жели да се пита онаковом духовном храном, која у себи садржи довољно храњивих дјелова не само за његов вјерски него и за народносни живот, те је због тог најтоплије препоручујемо нашем свештенству и свима, који се диче српским именом. И једни и други наћи ће у њој до-