Istočnik

Бр. 15

ИСТОЧНИК

Стр. 237

главу горе подигао, а руке раширио, те чека да прихвати из висине, с кола спуштени плашт Илијн. По диу иконе, а код ногу пророкових су знаци руфета ћурчијсЕсог и то с десне стране је тако звани „теглич" а с лијеве стране је ћурчијска „коса", и то двострука. И на овој као и на првој страни је икона оперважена широким златним шарама. Рекох већ, да је ова икона била на литији. Како икона не смије заузети цијелу литију, него дужини и ширини иконе мора одговарати и саразмјерна дузкина и ширина литије; те кад знамо да је икона дуга и широка, онда можемо себи замислити, да је литија та у истини велика морала бити. А кад знамо, да је икона лијепо и вјештачки израђена, онда закључити можемо и смијемо, да је и материја литије била лијепа и да је литија богато искићена била. Узмемо ли на ум, да је литија та прављена прије 123 године, дакле онда, када је све за литију потребно скупо било, млого скупље, него данас: онда поуздано рећи смјело, даје литија та свакако велике цијене била. А шта нам онда то каже? То нам каже, да је нрије сто и толико година „руфет ћурчијски" у Ве ликом Бечкереку бројем и имањем био велик и јак; јер толике и таке литпје није могао дати направити бројно мален, а имовно слаб „руфет ћурчијски". Још нам о нечем лијепом ова литија казује и свједочи наиме, да је „руфет ћурчијски" не само могао него и хтио толику и таку литију зготовити; кратко свједочи и каже, колико је „руфет ћурчијски" цркви прилагао. А јасно је да нијесу ни други Срби Хригаћани заостали и за „руфета ћурчијскога", него и они цркве богато дариваху. Јест, јест; — док вјеру вјеровасмо, док се цркве држасмо, бијасмо виђени и чувени — и стасом и гласом, и стањем и имањем, јер нас вјера спасаваше. Но од кад у вјери слабити, од цркве бјегати, од Бога закидати, те „мамону" давати етадосмо — од тог доба никакза добра ни на нама ни у нама, падамо и опадамо с дана на дан, те нас нико неће ни да гледа, а камо ли да нас цијени и уважава. —• Истина Бог. нађе се и данас по нека ^обра и побожна душа, те се сјети Бога. и приложи неку па и повећу своту св. цркви; но то се онда по свијету труби као нешто необично, чудновато; док прије прилагаље цркви бијаше нешто са свим обично, те нико није ни чуо ни знао, кад је неко баш и велику своту, знаган дар св. цркви учинио. Па за то Србине и српски сине, тврдом се вјером Богу помоли и сад, а ни дарка свога из цркве не носи — да би теби Бог гријехе опросгио, и да бп теби старо добро, стару срећу, стари углед и стару славу опет повратио! Како је ова. икона у овдашњу цркву дошла, ко ју је са литије скииуо, уоквирио и у овдашњу цркву смјестио — није ми познато. Тараш, 9. јуна 1898. Југ Станикић, парох. Р а з н о. Просдава Превижњег рођендана у Сарајеву. Ове године прослављен је овдје у Сарајеву Превишњи рођендан нашег Премилостивог Цара и Краља са изван-