Istočnik

ДУХОВНИ ЧАСОПИС ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА И НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. ХШ. Сарајево, 30. јуна 1899. Бр. 12. ВЛАСНИК: ЊИХОВА ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА СРПСКО-ПРАВОСЛАВНИ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АРХИЈЕРЕЈИ. УРЕДНИК . ТЕ0Д0Р Ј У Н Г И Ћ, ПРОТОЈЕРЕЈ.

Хришћанско васпитање за првих пет вјекова (33.—476.) (Наотавак.) У то вријеме, када се шкоде империје Римске почињу да клоне паду своме, и кад их у узбурканом времену оном Једне по једне нестаје, продужују епископске и монашке школе и на даље битисање своје, јер поникоше при са свим другим приликама и околностима, и што имадоше друге сврхе и назначења. Остају и на даље, живе оне с почетка у потаји, а касније и јавно, али вазда у блиску дотицају са распрострањеним условима човјечјег живота и дјелатности. Ми смо видјели, како најстарији епископи цркве, па чак и сами апостоли претворише домове своје у школе, у којима спремаху људе за свећенички позив. У току првих вјекова, обичај овај не само да је ослабио, но се још више учврстио и раширио, и многа чувена лица из најстарије старине, добише васпитање своје у таким школама. За примјер навести можемо св. Златоуста, св. Кирила, и св. Атанасија. Сам стари оригиналан декрет папе Сириција, издан г. 385., указује на те домаће школе тврдећи, да су оне биле под непосредним старањем цркве. Пренашање монашкога живљења у четвртом вијеку са Истока, гдје је оно већ одавна постајало и напредовало, па Запад, дало је већ постојећем систему епископских или катедралних школа нове црте. Заједничко у њима живљење, дало им је правилнији облик и форму. Резиденције епископа посташе нека врста манастира и то у таком смислу, што су ученици, живећи и учећи се у домовима