Istočnik

Стр. 362

источник

Бр. 22

— и све то тек послије тога, како је он, павши ничице пред анђелом, добио опроштење. Јер ријечи анђеоске: „Ето, Бог ти је показао, како е тежак гријех осуђивање, да не би више пао у тај гријех", већ су звачиле опроштење; ипак душа старчева до саме смрти његове не хтједе се више утјешити, и оставити свој плач. И тако, што тражимо и ми од нашега ближњег ? Што хоћемо од туђег терета ? Имамо се ми, браћо, за што бринути! Сваки да пази на себе и на своје грнјехе, Јединому Богу припада власт оправдавати или осуђивати, јер он зна ц душевно расположење сваког појединог, и снагу, и начин васпитања, ц дарове, и састав тјелесни, и способности; и према томе суди свакоме, како Он сам зна. -— Заиста се догађа, да брат сагријеши према брату због простоте: али има једно добро дјело, које је Богу милије него цио твој живот; а ти га судиш и осу^ујеш, и теретиш душу своју. Ако је и посрнуо мало, откуда ти знаш, у колико се он покајао, и колико је пролио крви своје прије, него што је сагријешио; и Бог види труд и тугу његову, које је он, као што рекох, поднио прије, него што је сагријешио, и опрашта му. А ти знаш само за гријех; и онда, кад му Бог опрашта, ти га осуђујенг и губиш душу своју. Откуда ти знаш, колико је он суза пролио због тога пред Богом? Ти еи видно гријех његов, а кајања нијеси. — А често ми, не само осуђујемо, већ и понижавамо ближњега. Понижење је то, кад човјек не само осу^ује другога, већ га и презире, т. ј. гнуша се ближњега и избјегава га, као неку нечистоћу н заразу: то је горе од осуђења и много пагубније. Они који хоће да се спасу, не осврћу се на недостатке ближњих, већ увијек пазе на своје властите, и напредују. Такав је био онај, који је, видећи да му је брат сагријешио, уздахнуо и рекао: „Тешко мени ! као што је он сагријешио данас, тако ћу ја сјутра". Рекавши: „Тако ћу и ја сјутра, улио је у себе страх и бригу о томе, да и он може у најближем времену, сагријеншти, и тако је избјегао, да не осуди ближњега. Нри томе се није тиме задовољио, већ је и сам пао на кољена и рекао: „И он ће се у најгорем случају покајати за гријехе своје, а ја се не ћу као што треба, не ћу се покајати, ннтп могу као што треба". Видиш ли ти просвијет.љену Божју душу? А ми, грјешници, осуђујемо без разбора, гнушамо се, понижавамо, ако ма што видимо, или чујемо, или само посумњамо: и што је још горе, ми не застајемо само на својој властитој повреди, већ сусретајући другога брата, одмах му говоримо, то се и то догодило, и шкодимо му, уносећи гријех у срце његово. И не бојимо се ни онога, што је у св. Писму рекао: „Тегико ономе, који иоји ближњега својега, додауе мијех свој, да би га оиојио и гледао му голотињу Авак. 2. 15), већ извршујемо дјело ђаволско, и не брипемо се за то. Јер