Istočnik

Стр. 190

источник

Бр. 13

доваца шљедовало, или је међу једним и другим хијатуса било. Но на основу тога, што св. Марко и Лука оба ова искушавања доводе у непосредну везу, даје се вакључити, на супрот неким тумачима 1 ), да каквога хијатуса у врем?ну није било, п да су Садукеји одмах, непосредно по одласку Фарисеја и Иродоваца, приступили Христу. Пораз и срамота, коју ови пошљедњи од Госиода претрпјеше, и бјеше, без сваке сумње, повод да и Садукеји са својим искушавајућим пптањем приступају Христу 2 ). Сви јеванђелисте — синоптици пеле, да Садукеји порицаху васкрс умрлих, — да васкрсвња нема. (Мт. XXII. 23; Мр. XII. 18; Лк. XX. 27). То бјеше основна тачка њихова учења. Руковођеаи епикурејским принципима и н.ачелима у животу, одани чувственим и земаљским уживањима и насладама. Садукеји у опће порицали су фактичност духовног свијета, а понаособ — бесмртност душе и васкрс умрлих 3 ), тврдећи да душа човјечја пропада и умире заједно са тијелом. Противно Фарисејима, који у непријатељским односима са Садукејима бише^ ови пошљедњи одбациваху и свако предање, а на име „иредање стараца", а усвајаху и држаху се само писменог закона 4 ). Како је пак предмет искушавања Господа од стране Садукеја било порицано с њихове стрене васкрсење умрлих, то јеванђелисге и указују само на ову једну основну тачку њихова учења. Приступивши Господу с особнтом етнкетом и страхопоштовањем, Садукеји износе Му једно питање на ријешење. Питање то, поводом случаја једног, доводи их у недоумицу, а на име оно, одговарајући потпуно потребама и захтјеву закона о левиратском браку, стоји у противности с учењем о васкрсу умрлих. Учитељу! говоре они, излажући потанко испуњавање закона о левиратском браку са своје стране. Мојсије рече: ако ко умре без дјеце, да узме брат његов жену његову и да иодигне сјеме брату својему. (Мт. XXII. 24; Мр. XII. 19; Лк. XX. 28). На основу закона о левиратском браку. изложеном у Мојсијевој књизи „Поновљени закони" (XXV., 5—40), но који је имао важности у Јевреја и прије Мојсија (постање XXXVIII. 8), био је дужан брат умрлог Јевреја, ако је овај остао без мушке дјеце, оженити се удовом брата свога, снахом својом, и првенац из тога брака имао се назвати сином и законитим нашљедником умрлога брата његова' 1 ). Ако би пак

') ОТвћапвеп: ВЊНвћ. СотгаепЈ. ић. Ла.ч N. Тев4. АиН. 4. КОшцзћег^, 1853., 1)ш1. 1. а. 813

2 ) Горскш: Ист. Еванг и /(сркн. Апост. Москва 1893 стр. 293.

3| Садукеји говоре, да нема васкрса, ни анђела, ни духа (Дј. ап 23. 8).

4 ) Јосиф Флав. Лп !"јш) 13, 10, 6, 1, 4; ЈУгпег: Кеа1теог1ег1>ис1|, 1848, П. .ч.. 352. б ) Тај се првенац уносио у генеалошку таблицу, као прави син умрлога. Кв II: Сотгаеп! ић. Лав ЕуапЈЈ. (1о.ч МаМ.Н.. 1877, 8. 436; 11егсој>\ Кеа1-Епсук1ор., Оо(11а, 1860, VIII. ра^. 358). На основу овога закона о левиратском браку, старији и многи новији тумачи објашњавају разноликости између св. Матеја и Луке при иалагању родослова И. Христа. Види: д^т(Т. I Хр. н бго Предт. БогомоК(Клго, Кизлик, 1873. стр. 58.