Istočnik

Бр. 16

Стр. 245.

на цркву и на њезине служитеље, — погинуће са својим добрнм дјелима, ма колико их имали. Нека они држе и постове, и поштено у кући живе, — али, пко се дијеле од цркве своје, ако се неиокоравају њезиним установима: нити новоро/јеиче крсте, нити уиокојенога сироведе до хладнога гроба свештеник, нити водице свете, иеКе их сиассаи никакви иодвизи ни шобожња народна дјела, него &е њихову муку још увеличатаи. —Е I Проповјед на св. апзстола Петра и Павла. говорио у врањевској цркви 29. јуна о. г. — јеромонах Владилир Боберић гимн. катихета. Нека је благословено име господње, што ми је Господ благословио и по великој својој милости и благодати подарио, те сам ево дочекао радостан по мене час, да одслужим свету литурђију у овом светом храму, гдје сам се као мало дијете учио Богу молити. Ја се радујем у срцу свом и у души сам необично раздраган, што као свештеник могу данас с овог светог мјеста поздравити вас, мили моји земљаци, срдачним поздравом и искреном ријечју ; што вам могу ријеч Еожју про. тумачити и објавити с овог мјеста, гдје сам некад мало, нејако ђаче по,д руком добра учитеља чистим срцем и дјетињском захвалношћу Бога хвалио и прослављао • Давно је то бпло. Од тог доба много се ствари промијенило, много је времена прохујало; мене је позив у далеку земл>у одвео, али Богу хвала, ево се опет здраво видјесмо, да бар за који дан заједно будемо. А најмилије ми је, што ми се баш данас срећа указала, да скромном ријечју и молитвом проелавим с вама спомен св. апостола Петра и Павла, које св. црква нагаа првоврховнима назива, јер су им дјела дивна и проповиједи величанствене, којима су Христову цркву утврдили и распространили. * Богу љубазни! У прва она времена Христове цркве, кад се адске силе дигле, да је поруше и униште, кад се сложила јудејска злоба и лаж са римском суровом влашћу, да у клици затру сјеме Христове науке; у бурном оном и мугном времену, кад се рјешавало за цркву и хршићанску вјеру: бити или не бити дао је Бог избраном свом стаду добре духовне вође и учитеље, оставио им је апостоле, другове своје, да храбре прву хрншћанску општину ријечју и проповијеђу својом. Дух их је Божји задахнуо и учио, и наука њихова дозидала је Христову цркву утврђивајући је на камену, попрсканом и учвршћеном драгоцјеном крвљу хиљада мученика. Засвијетлише запаљене, живе буктиње, да освијетле тиранску крволочност, али ни ко писну, ни се гласка зачу ни јаука; зашкргуташе дивље звијери млавећи њежне уде хришћанске нејачи, али душу не боли, кад летп онамо ид^ж! н"6[тк еол^зив ни коздм^дни; не издржаше клинци, не нашкодише муке свакојаке! Гдје ће се човјек борити против Бога и његове установе?! Али што се црква Христова одржала крај толикијех зала, то је от/да, што је назидана на гиемељу аиастола п пророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос, на коме сва гра/јевина састављена расте за г{ркву свету у Госиоду (Еф. 2, 20. 21). Да видимо, какав је то темељ апостола, на коме је назидана црква Христова.