Istočnik

Стр. 174

ИСТОЧНИК

Вр. 8

сматра душу за самостално неко биће, али ипак не може на ино, већ признаје: „Има једна психолошка чињеница, која се као с правом може употријебити за доказ, да постоји неки душевни супстрат, аналоган материјалној супстанцији: то је обнављање прошлих доживљаја. Ако могу да обновим неку представу из прошлости, онда, вели се из тога излази, да је она у души оставила неког трага, који омогућује, да се тн иредстава даде обновити". То је неоспорива истина, коју ДУипск хоће да ослаби овим ријечима: „Но представе се никад, као и сви психички догађаји, не обнављају непромијењене. Свака обновљена представа је у истину нова представа, која је састављена из многобројних елемената разних прошлих представа" г ) — Нисмо ли ми у праву дана тозапи тамо: откуд би дошао човјек до тих „елемената прошлих представа", из којих репродуцира нову предстаку ? — Не излази ли на исто, или рекли, да се представе задрже у души, па се послије репродуцирају, или да се у души задрже разни елементи прошлих представа, па се садање представе аперципирају с прошлима ? Резултат је један исти» а почивале у души или представе или њихови елементи. Ми се о души својој освједочавамо гз њеног рада;она сама себе показује. Она је истина невидљива и непипљива, али она тако јаснодјелује на спољашњост, на тијело, да је не можемо превидјети. Из материјала, који смо до сад изнијели, освједочавамо се, да она постоји. Сад нам ваља показати особита својства човјечије душе, њен прави унутрашњи живот, јер смо видјели, да и животиња има душу, да и она има представа и унутрашњег душевног живота. Главна особина човјечије душе јесте њена самосвијест, које животвња нема. Самоевијест се састоји у моћи наше душе, да она сама у себе продре, да се у себе удуби, да себе посматра. Помоћу самосвијести човјек разликује себе као личност од свих других предмета. Самосвијешћу долази човјек до позиања свога „ја" и управо то „ја" и јесте самосвијест. У чему се разликује самосвијест од свијести? — Свијест је представа предмета, и разликовање њихово једвог од другог, а само* свијест је представа наше душе о себи самој и моћ разликовања себе саме од свих других предмета и личности. Према томе у самосвијести душа сама себе посматра, она се на неки начин ставља ван себе, да се може посматрати. Ја могу да мислим о некој ствари, но ја сам уједно кадар да мислим и о својим мислима, да своје мисли, свој душевни рад, дакле своју душу сматрам као субјект свога испитивања и посматрања. „Ако душа у самосвијести сама себе представља (за-

'] „УоЉзип^еп ићег (Ио Мепвсћеп- иис1 Т1пег8ее1е а стр. 517.