Istočnik

/ Стр. 176

источник

Бр. 8

тек касније (у трећој години обично) пробуди се у њему самосвијест, оно дође до знања, да је само Нада или Влада, те сноје име запостакља, а истиче своју личност те вели: ја хоћу да спавам, ја сам гладан. У том случају је дакле душа сасвим пробуђена. „Од свијести постаје тек онда самосвијест, кад душа не само разликује своје поједине радње једну од других, већ кад ту своју моћ разликовања примијени на своје сопствено биће, на своја стања, радње и околности и на тај начин сама себе разликује од својих стања, околности, снага и радњи, које се мијењају" 1 ). „Моћ разликовања, која сачињава свијест (а која је као таква спојена и са спознајом предмет^,, јер без ње спознаја не би била свјесна), јесте подлога самосвијести" 2 ). Самосвијест одржава човјека вазда као личност, која се у вреви и промјени свјетској не губи, већ остаје једна иста. Наше околности се из дана у дан мијењају, али ми самосвијешћу својом дије имо себе од тих околности и знамо, да смо увијек иста личност. 0 самосвијести код животиња нема ни говора. Животиња у објекту своје жел>е види само предмет, оно, што њој треба, а сам предмет као такав њу не интересира; она зна за њега само утолико, уколико он дјелује на њена чула. Мачка види у сиру само предмет своје жеље, а шта је сир, од чега је, како постаје и т. д. то она зацијело не промишља, а још мање има моћ рефлексије, т. ј. самосвијест. Највише нам доказује, да животиња нема самосвијести (а по томе ни разума), што она нема слободе ни свијести. Те двије моћи ]есу главни начин, на које се исказује човјечија самосвијест. Животиња нема ни слободне воље ни свијести. 0 слободи њеној смо већ говорили, а да нема свијести, сложиће се с нама сви, јер нико није видио, да би животиња патила од гриже савјести послије неког дјела (узмимо за примјер пса послије непослушности). Помоћу слободне воље и савјести се исказује цио наш разумни живот. С те двије душевне моћи ступа човјек у област моралног живота, који је животињама неприступачан, јер се оне управљају по сасвим другим законима (инстинкт и т. д.), који не остављају њој на вољу, да бира, која ће дјела чинити, већ оне раде оно, што морају, на што их нагони њихова природа. Слободна воља је моћ наше душе, да бирамо између мотива, те да радимо оно што нам се прохтије. „Слободна радња је оно, у којој субјект сам себе одређује; уколико се неко биће од другог одређује, оно то одређење постизава по неопходности и постизавање његова од>-

'] 1>г. Н. Шпт: „БеЛ ип<1 8вв1е" II. стр. 65. 2 ] 1)г. О. На&етапп: ,,БоеЈк иш1 МоеШс" отр. 158.