Istočnik

Стр. 278

источник

Вр. 12

када се на земљи за навијек растаје и онрашта с мужем, који бијаше узор свијетлога карактера. раден и вриједан до самога часа самртнога, пун племенитијех осјећаја, доброга срца, спреман помоћи сваком, достојанственик а скроман; који жарко љубљаше свој род и племе Српско, и који је оданост према цркви својој дјелима засвједочио. Ко да не жали губитак таквога човјека, када зна, да је у данагањем површном и саможивом свијету на жалост доста скучен број онијех мужева, који су као и покојни савјетник Кнежевић широких груди; те су скроз поштеним радом, знашем и умењем, несебичношћу и осталим врлинама и лијепим особинама узор ка)>актера у стању задобити опште симпатије како у служби, тако и у друштву и заслужити највише признање крунисане главе, земље Господара, и Његових свијетлих доглавника. Ко да не жали у часу растанка мужа, којега је у пуној снази дјелатног му и за све, што је племенито, корисног живота изненада оборила жаока смрти, која га је немилице отргла од толике лијепе и за цркву и државу корисне радње, од рода и порода, друга и пријатеља, који су га сви љубили, поштовали, с њим се поносили .. .! И та вриједна и добра душа, тај свијетли карактер мораде подлећи смрти. Тешко је човјеку, да у овом час.у туге стегне своје срце па да не завапи: „о смрти, како си тешка, како немилосрдна! И зар ти је бага њива српска најдража, зар су ти плод и сласт те њиве најомиљенији, да њима горчину своју сладига"!? Али не, такви вапај био би гријех: јер ваља да се сјетимо, тужни зборе, да је у књизи вјечнога Промисла написано, да на овом свијету није ништа стално, да је све сујета, да је живот само сјен и сан. Јер ч Шта је сјало, а не малаксало . . . ? Кам' јунака, ког не чека рака? На свачје теме подигне се вр'јеме, Тек иоштено име мјери се и с њиме!" Да, поштено име, то је тај најдивнији и најтрајнији спомен камен, којег свак жив може и мора слажући вриједноћу и заслуге на окромност — врлину на врлину да изида и да зачели њиме вјечиу кућу, у којој ће до суђеног данка мирно да почива. Пок. савјетник Кнежевић подигао је својим радом и врлииама тај споменик; подигао га у срцу својих оданих, у прнзнању претпостављеиих, у уважењу млађих. Шта је у њему изгубила висока земаљска влада Восне и Херцеговине, којој бијаше један од најврједнијих и најспособнијих чиновника: то ће мјеродавно да оцјене на то позване, високе личности; моје је овдје то да истакнем, колики је губитак постигао овопредјеону српско-прав. цркву са изпенадне смрти његове.