Istočnik

Бр. 23

источник

Стр. 537

и појимајући добро њихове тијесне везе у прошлијем вијековима. Мјеримо ли његову историју мјерилом данашње историјске критике, разумије се да ће критика бити доста неповољна, јер су велики дијелови те историје много застарјели. Но ставимо ли се на гледиште тадашње образованости, узмемо ли на око Рајићево образовање у Русији, онда нам је потиуно јасан богословско-црквеви правац у његовој историји, и тада потпуно схваћамо, да се није могао свакад отети маниру средње-вјековног легендарног писања. На тај начин оправдавамо и ону некритичност и наивност, с којом се тако често сретамо. Но те мане наткриљују мисао цјелине, која пробија кроз читаво дјело, а још више она силна, заносна и жарка љубав према роду, која кроз читаво дјело провијава. Навршило се сто година од смрти великога човјека, но спомен његов чуваће се још дуго и много у срцима захвалнога му потомства. Слава Јовану Рајићу, слава му! -14 Душа и бесмртност. — Александар Живановић [Осијек.] (Наетавак.) Морални доказ добија своју снагу из свеопћега увјерења људскога. Сваки човјек осјећа у савјести својој, да мора бити за своја дјела награђен или кажњен. Он носи за њих одговорност и пошто је та одговорност тешка, а будућа судба неизвјесна, то се и најморалнији човјек плаши будућности, јер ни један није без гријеха. Што је човјек праведнији, тим је он истина мирнији, хладнокрвније гледа у очи смрти и будућности; но ипак нема човјека на свијету, који би мислио о себи и о одговорности за своја дјела, л да не помисли и за часак се не прене у страху због будућности. Што се више смрт приближује, тим је тај страх већи, јер се човјек приближује суду, најглавнијем моменту у свом животу. НЈто је ближе човјек гробу, тим му је све живља савјест, тим се све више интересира за будући живот, а најпослије у самој самртној борби долази и његова нада и страх до кулминацпје 1 ). Чега би се имао човјек бојати и у што би се имао надати, кад би смрт прекидала сасвим конац његова жив>та? То јо очигледни доказ, да сви људи осјећају одговорност за своја дјела. ') ОЈ. 6. Ге11: „ПЈе ХЈпвгегћНоћкеИ . . . ." стр. 91.