Istočnik

— 192 —

80. Јачи треба слабијега да помаже, Сви су људи по природи својој између себе браћа једно другом, сви једнаки. Но по силама својим нијесу сви једнаки, већ нас има слабијих и јачих. Неки се људи одликују бистрином умном, некн јачином тјелесном, неки моралком, веки богатством и т. д. А има их опет, који свега тога немају, који оскудијевају у многом шго требају. Има их, којн морају за другога да зноје тијело своје. У коме ће наћи слабији човјек, а особито онај, који је потиштен и угњетен од бездушника, утјехе, заштите и помоћи, ако не у добрих људи, који му могу помоћи ? Бог се брине за свакога и ниједно Његово створење не пропада бадава, али се и ми људи морамо бринути за слабију своју браћу. Већ сама ријеч „браћа" каже нам, какве су нам дужности и према слабијима и потигатевима. Може ли брат трпјети, да му брата угњетавају, а он да му не помогне? Не! А што осјећа за брата рођенога по тијелу, треба да осјећа и за брата по Богу, за сваког човјека. Мора бити у свијету потиштених људи, — тако то наше прилике доносе. Али треба да буду у свијету и племеаитости, да не живи сваки само за свој интерес, већ да погледа и на немоћ свога брата. Зло би било, кад би јачи пустио слабијега да пропадне. Кад у евијету не би било ме^усобне узајчице, друштво се људско не би могло одржати. А хоћемо ли узајмицу његовати само са јачима од себе? Ако тако мислимо, онда онај јачи има права, да се од нас туђи. Али и том јачем и свима дође час тјескобан, да му треба помоћи, јер срећа и несрећа су два нераздружива друга, то су зупци на точку, који се врти, те је сад срећа, сад несрећа на реду. Ме^усобно испомагање је врло важно из многих разлога: а) онај који помаже слабијега, показује племенито срце, а то је први увјет за његово морално напредовање, дочим окорело срце пријечи и не да човјеку, да се вјеџба и усавршава у добру; б) вјечно спасење нагае зависи од нас самих: ако смо племенити, Бог ће нам наградити то, а ако смо немилосрдни, немамо права ни Бога за милост молити; в) онај који помаже слабијега, чини другатву људском велику услугу, јер спасава тако кориснога члана његовога; г) он заслужује поштовање у људи; д) у случају невоље може и он рачунати на помоћ својих ближњих и т. д. Особито морамо испомагати оне људе, који су у таквим околностима, да не могу никако сами себи помоћи, а то су: сирота дјеца, удовице, стари људи, који немају никог свога, болесници, дошљаци,