Istočnik

Бр. 16.

источник

Стр. 249

„Никтоже № (оногти твоеи да нерадит г ћ: но окразт* к8ди к^крнк!,«^ слоко/МЂ житТмгк, лк»кок '1К>, д^ом^н, к-крок1, чигтоток)" (I. Тпм. 4, 12). Нико нека се не брине за младост моју — велим ја — само нека ја будем вјернима углед у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. Затим је потребно, да редовно долазите и своју дјецу и кућну чељад научите долазити у св. цркву на св. Богослужења у недјељне и стразничне дане, гдје ћете увијек имати прилике да чујете нешто, што на дому, у селу и око опћинске куће чути не можете; да научите нешто, што ће вам бити од врло велике користи за духовни живот и за спасење душе ваше. Ако тако узрадите, ако се с повјерењем приљубите уз свога свештеника који вам добра ^сели и о добру се вашем стара; ако савјесно будете поха^али св. Богослужење и извршивали оно што на њима чујете, онда — благо мени, а благо и вама. Онда ћете бити потпуно задовољни са својим новпм свештеником, а свама дичан и поносан он. . ■ .

Три старине манастира Милешеве из XVII. вијека.

Бавећи се љети 1898. у Москви, пружила нам се бјеше прилика да радимо у архиву министарства иностраних дјела. Овај архив крије драгоцјену грађу за познавање српско-руских одношаја током XVI. и ХУП. вијека. Ми смо нарочиту пажњу обратили иисмима наших манастира ка руским царевима, писаних понајвише у ствари милостиње. Из те збирке, која је ваљан прилог за оцјену нагаих културних прилГиса у то вријеме, приопћујемо за читаоце „Источника" три писмл. манастира Милешеве. Ова гшсма занимљива су стога, што нам пружају неколико података о његову ранијем изгледу, његову благостању и броју његових калуђера. Сјем тога нам та писма очито говоре, колико су сироти Милешевци имали трпјети од непријатеља вјере православне — Турака. Ова писма прегшсана су вјерно, једино смо ради лакшега читања разријешили скраћенице, нека мјеста (у загради) попунили, интерпункцију иснравили н потребне ријечи великим писменима исписали. Документе доносимо хронолошким редом.

Браство манастира Милггиеве гиаље 16'27. цару московскому Михаилу Феодоровичу архимапђрииш Теодосија, инока Теодора и (јакона Дамаскина с молбом да им цар иокрије оловом милешевску цркву, које дјело не могу сами да изведу.