Istočnik

Стр. 14

ИСТОЧНИК

Бр. 1. и 2.

како вршиоци, тако и они, који је примају, свршавају је и примају ие друкчије, него као „Вогомдани обред." 0 тајии пак јелеосвећења у нашој се цркви изрично говори, да њу свршавају све&вници, јер св. апостол вели „нека дозове старјешине црквене" (Јак. У. 14). Јасно је дакле, да ако би свећеник сам над собом свршио тај&у јелеосвећења, то би тиме отступио од Богом утврђеног поретка, а тиј. ј м начином свршена тајна не би била тајном, јер „таквом постаје и благодатио утјече на човјека само онда, ако је сагласно установи њеној, те по вољи Господа Исуса Христа свршена" (Макаргн „Догм. Вогослов1е." Т. II. § 245. Стр. 392.) — (Рук. д. с. п. 1886. 7). Шта се чини са оиим машеријама, којв ио свршетку тајне јелеосвеЛења остану? Заостале материје по свршетку тајое јелеосвећења наиме су: остаци од свијећа, стручци са памуком, пшенична зрна, и освећени јелеј. Свршавала се тајна јелеосвећења било на дому, било пак у храму^ најприличније је, да се заостале свијеће унесу у олтар, те да на свијетњацима на часној трапези и жртвенику у вријеме богослужења изгору. Пшенична пак зрна најбоље је, да се сагору у цркви, било у пећи у олтару, гдје жеравица стоји, било пак у кадионнци, а пепео да се стави под пријесто или баци у ријеку. (Нечае^т, Практ. руков, лла свшценнослужит. 1893. стр. 259). Стручци пак са памуком, којима се помазују дијелови тијела болесникова, имају се такођер сагорјети одмах по свршетку тајпе, али само у цркви, на исти онај начин, како се спаљују и пшенична зрна (Нечаев -Б. Практ. Руков. стр. 258). Гледе освећоног ј^леја Требник ТТетра Могиле налаже ово: заостали освећени јелгј нека се излије у чисту лапепу крпу нлн памук, исто спали па чистој плочи нли цријепу, те пепео стави или под пријесто, или умивално мјесто, или у ријеку баци. (Требншгв. стр. 447). Обичај излијевати остатак св. јелеја на умрлог није сагласан ни са суштином саме тајне, а још мање са цркв. установом њеном. Јелеј се освећује ради помазања живијех, за исцјељење од болести, те ради опроштења гријеха болесникових. А друго, ово излијевање јелеја на умрлог изрично се противи и уставу црквеном, јер у Требнику код обреда сахрањивања умрлих јасно је речено: „и иоллг<\к>тга <моцји ко гровт*.: лр^иреи ж* или СВАфбИНКТх, КЗ(ЛГК ГКрСТК И0ПЛТ0К> крЈСТОКИДНЦ) (И(фЈТТ>, вер\8 /И0||1вИ, ... и посмгв ндлнкагп* /иофеи е/ии К кандилд, или скн1Л10т г к гиш/гк СС КЛДИ/1КНИЦК1, и тлкц) иокрк1ка10т г к мкч 0БМЧ1Ш грок^к (Треби. Послћдован1е погребен1н м!рскихт> челов&кт». Москва. 1882. стр. 243 — 244). Може ли се иородиља , којн јч умрла ирије очиш&ења, уносити ири сахрани у храм ?