Istočnik

Бр. 19. и 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 313

Американски православни Весник у своме 5. броју од 1.-14. марта 1904. доноси ово: Мишљење духовних лица еииекопске цркве о сједињељу са православнип Истокои. I. У пошљедње вријеме идеја хришћанског јединства дубоко се утврдила у религиозно.ј свијести хришћана. Људи свуда опажају, да нри садашњим нанадима са разних страна на откривену религију, њени заштитници неби требало да се цијепају на партије. Енглеска је црква нрва која жели јединство Она се нрије старала, да се сједини са јевангелијанцима, али је то остало без уснјеха. Протестанти и Енглези не могу се сјединити због њихове разлике у основици; јер је ма једној страни ауторитет а на другој лични суд н мишљење. Тешкоћа је такође и у иризнању њихова иосвећења Као што се види, оротестанти неће се никада сагласити да уђу у цркву као новајлије, те да у многим случајима буду поново крштени, затим миропомазани и посвећени. Понекад говоре, да енглеска црква треба да се сједини са римском. На први мах изгледа да је то могућно; јер је историја и једне и друге заједничка, па ма како да се Енглезима не доиада назив — латини у богословљу, латини у обредима, латини у богослужењу Па зашто онда да није могућно јединство Рима и Кентерберије? Има једна околност што томе смета. Не гледећи на нашу заједничку историју, на заједничко богословље, на заједничке обреде — између Енглеске и Рима има једна битна разлика — у предсгавама о цркви и вјери. За римокатолика је црква скуи људи, који су у заједници са папом. За Енглезе је црк в а скуп хришћана, који имају једну вјеру, једну јерархију и једне тајне, На вјеру римска црква гледа као на нешто што се још развија, чему се још понешто може додати. Њима је лако вјеровати у нове догмате. За њих нема строге и велике разлике између мишљења и вјере. За Енглезе пак, додаги штогод вјери, значи, уништити вјеру. Помијешати вјеру и мишљење — значи, изгубити сваку сталност и пасти у праву јерес протестантизма; јер и протестанти и римокатолици мијешају догмате са мишљењима; протестанти обраћају догмате у мигнљења, а римокатолици мишљења у догмате. Узмимо за. примјер нови догмат о безгрјешном зачећу. Учење св. отаца сасвим се противи овоме догмату, што је утврдио и кардинал Њуман. Римски научњаци-богослови не знају за тај догмат и одричу га. Према овоме он се не може наћи у благајници вјере, коју је Христос оставио својој цркви. Господ о њему није учио. Апостоли га нијесу добили. Оци га нијесу знали а богослови одричу. Сами римокатолици објашњују безгрјешно зачеће теоријом развића догмата. Али је и сама ова теорија измишљена у намјери: да се може објаснити и онравдати разлика у вјери између прве хришћанске и садашње римске цркве. Римокатолици понекад кажу, да се тај догмат можз наћи у Св. Нисму али то би значило одбацити предање и држати се једино Св. Писма, што чине протестанти.