Istočnik

Бр. 24.

ИСТОЧНИК

Стр. 389

Но осим свега тога на проповједника наилазе често и духовне невоље, да проповједннк посумња у сву науку па мисли: ко зна, да ли је све истина, што у св. Писму стоји? Ко зна, да ли је св. Писмо само Божја ријеч? А кад треба нападати и корити лажне учитеље, који имају велика угледа, славе и части, тада долазе често мисли: Да ли је баш моје мишљење истинито? Хоћу ли ја самој ствари много користити ? и т. д. И сам се Лутер често тужи на таке невоље и искушења. Он на пр. пише једном свом пријатељу: Молите се обилно и искрено за мене јадног, одбаченог црва, кога тако јако мучи духовна жалост и нерасположење, али ипак по милостивој вољи премилостивог Оца, коме нека је хвала и слава и поштовање и у мојој великој бризи и невољи! А на другом мјесту вели Лутер опет: 0, са коликом муком и радом и св. Писмом једва могах умирити своју савјост, што се једини ја усудих, да се дигнем против папе и да га сматрам антихристом. Како често ми је срце дрхтало а неки унутрашњи глас корио: Зар си само ти паметан а остали у заблуди? ПГта ће бити, ако ти гријешиш па си нагнао толико њих на гријех ? Но сам је Исус Христос оснажио и појачао моје силе. Само с њим и његовом ријечју презирем ја све пријетње и буре. Кадкад наилазе на проповједника и оваке мисли: Зашто проповиједам, кад моја проповијед нема скоро никаквог успјеха? Људи презиру ријеч Вожју и нико не ће по њој свој живот да удешава. Сваким даном је свет све гори. Наилазим увек на мржњу, опасност и гоњење, а незахвалност ми је награда. Многа и многа искушења наилазе на човјека, но он не треба да их се боји. Говорећи о утјеси и нарави истинитих проповједника, Лутер говори, да је Бог Авраму, који је Јехову проповједао, рекао, да се не боји, јер он му је заштита и највећа награда (Бит. 15, 1.). А из св. Јеванђеља цитира блаженства, која говоре о народу оних, који су гоњени рвди правде и које људи срамоте и лажу на њих ради Христа (Мат. 5, 10, 11). Тиме соколи Лутер проповједиике на рад и отпор. Он у Христовим ријечима (Мат. 5, 10, 11.) налази толико благо, награду и утјеху, да их не би дао ни за све благо и имање цијелога свијета. Кад би све лишће, в9ли ЈГутер, и> сва трава сами језици били, па ме хвалили или грдили, шта је то све према једној ријечи Божјој? Божја ријеч тако јасно звони, да испуњава и небо и земљу и према њој се губи болно промукло пискање и кашљање његових непраја-