Istočnik

Бр. 1.

ИСТОЧНИК

Стр. 7

јетка појава. Јер по мјесним обичајима, који су под унливом државне религије отоманске постали, никако се не допушта жени, да против мужа због прељубе пријаву поднесе. Што се пак тиче пријаве против жене, са пуно бриге се предузимају све могуће мјере, да се развод брака из сажаљења према жени избјегне, јер би иста у случају доказане кривице потпуно, не само душевно већ и тјелесно пропала. Но ако би се десило, да се духовним срествима поради одржања су-. прушке везе, ништа неможе постићи, а кривица је вјеродостојним свједочанством доказава, разводи се брак, а кривој супрузи налаже се казне ради, да се од ступања у други брак уздржава само тада, ако је она крива, глто је настојање дух. суда ради помирења супружника безуспјешно остало. Неће бити излишно, ако наведемо, да се све ово не чини на темељу црквених правила, него према потребама наше пастве«. 23 јуна 1903. год. писан је одговор Њег. Светости антиохијског и цијелога Истока иашријарха Мелетија: »Стара извјешћа у нашој светој Антиохијској цркви, па и многе тужбе показују, да мужеви врло често траже развод брака са својим сунругама, ако су исте у нрељубу пале, а сасвим се ријетко дешава, да би жена поводом прељубе мужа развод брака захтијевала. Св. црква зна, да се јеванђеоске изреке не само жена већ и мужева тичу; но црквене су установе у погледу кривице мужа противусловне, чему је узрок црквена економија. Ако црква налази, да је практичније, да се брачна веза у крјепости одржи, тако и пресуђује, нарочито, ако је сазнала, да је муж у злој намјери, да се супруге ослободи, прељубу учинио. У противном случају пак изриче се развод, бирајући од два зла мање. Што се тиче казне, обичај је свете цркве, да мужа строгом епитимијом казни, у случају, ако се освједочи кривице његове путем исповјесги пред духовником. Таква је епитимија: 1) одлучење од општења с вјернима, и од св. причешћа на дуже вријеме према свештепим правилима а у ту сврху, да би гријех свој покајањем пред Свевишњим Богом откајао. 2) употреба свијех мјера, да. се удаљи од женске с којом је погријепшо. Но при свем том остаје тај муж у брачној вези са својом законитом супругом, јер се »посвећује муж невјерни женом вјерном«. Падне ли удата жена у гријех прељубе, и ако се муж њен због тога на њу пожали и затражи равод, то св. црква послије законом прописаног доказног поступка изриче развод брака, да не би женин разврат на саблазан нослужио. Тако се муж разоди од своје жене због њене прељубе (у колико исту није његово одурно понашање и начин живота на гријех нагнало) те му се олакшава црквени брак другим црквеним вјенчањем. Жена пак, која је учипила прељубу, остаје везана својим гријехом. Тако поступа св. црква према ријечима Господњим, које се садрже у у светом писму: у Матеју: V. 32, XIX. 7, код Марка X. 11., код Луке XVI. 18. и у правилима: 38. св. апостола: у 77-ом. УГ. вас., у 20. анкирског и 9 том св. Василија Великог. Муж који лажно обвињује своју супругу прељубом, а није кадар доказе доприпијети, како то црквена правила захтнјевају, не може оставити своје жене, него је обвезан с њом живити; неће ли пак да продужи брачну заједницу по гласу цркве, то га сабор свете цркве осуђује, да све дотле док год је од жене одвојен, истој издржавање и препитање даје. Ово је најраспрострањенији обичај и поступак наше свете антиохијске цркве у изложеним приликама. а према горњим изрјекама Господњим и црквеним>