Istočnik

11СТ0ЧНИК

Стр. 77

земле и градове, па и ако знају, да им је смрт извјесна, ипак „јест њешго, што их напријед креће", не плаше се, нити узмичу „мријет навикнути". Занимљив је и други дио данашњега светог јеванђеља. Христос тражи помоћнике, будуће проновједнике и стубове хришћанства. И чудо дивно, што се не обраћа на људе угледна звања и положаја, снлне и богате, искусне и пуие зиања и образовања, него на просте рибаре, људе скромне у сваком погледу, који не знађаху даље од својих лађи, мреже и заната. Ио Бог не гледа, на што човјек гледа. Човјек гледа, што је на очима, како се споља указује, а Господ гледа на срце. Јест, у карактеру и срцу апостола лежи одговор на малочас чудом упитано. И чудна и велика је воља Вожја, која за тако велике и замашне послове бира мале и незнатне људе, за науку нову и узвишену недорасле рибаре. Како дивно тумачи ово у контрастима свети апостол Павле: Што је лудо иред сви/ешом, опо изабра Бог, да иосрами иремудре; и гито је слабо иред свијетом, опо изабра Бог, да иосрами јако; и што је пезпашно и ирезрепо иред свијетом изабра Бог и шшо није, да унишши оно, ииио јесте (I. Кор. 1, 28). Као што његда у далекој повјесницн народа израиљскога говори Бог судији Гедеону: Мпого је народа са тобом, зашо им пе Лу даши Мадијана у руке, да се, не би иохвалио Израиљ суирот мени говореЛи: „моја ме рука избави и (Суд. 7, 2) — исто тако и овдје Исус бира незнатне рибаре за проповијед хришћанства, да се не похвали ниједно тијело пред Богом (I. Кор. 1, 29). Не великом људском филозофијом, него ријечју крстовом иогубио је Госиод иремудросш иремудрих и разум разумних одбацио, јер је ирешворио мудрост овога свијеша у лудосш, јер будуЛи да у иремудрости Божјој не иозна свијет иремудрошКу Бога, била је Божја воља, да лудошКу иоучења сиасе оне, који вјерују (I. Кор. 1, 18—21). Јеврејима и Грцима била је проповијед крста и васкресења саблазан и безумље, а апостолима Божја сила и премудрост. И баш таквом великом противности према назорима тадашњега вијека побјеђује хришћанство. Стари свијет хвалио се мудрошћу својом и вјештинама, али у питању о спасењу људи и срећи њиховој био је у немоћи и незнању. Кад су се људи мислили највише подићи у знању, тада им се најјасније открила дубина пада њихова и незнања. Кад се грађаху мудри, иолудјеше — вели свето Писмо (Римљ. 1, 22). Или зар није иронија човјечјега разума, кад на уста једнога од највећих филозофа овако што исказује: „Само то знам, да ништа не знам". Збиља, што је лудо пред свијетом изгледало, то је изабрао Господ, да посрами премудре. Зар има веће срамоте од малочас исказанога