Istočnik

Стр. 306

источник

Бр. 12. и 13.

њихове врлине сједињује уз свој украс. И главу кити вјенцем праведности, с косе му капље небеско уље, и он борави у небеском светилишту, које је за сваки прост разум заиста тајао и неприступачно. Еако се свештеник мора да спреми показасмо већ у нашим испитивањима. А сад ћемо прећи на разматрање самих прозби. „Дд скатитгл И/ИА ткое, да П()1идгг г к цдрстк!? ткое". ПГта ће то мени да користи? Може рећи когод, који се каје збо!' својих гријеха, имајући вазда пред очима онога, који га кушањем напада. Овдје гњев неда да се хладно мисли, ондје слабе душевну снагу слабе похоте за неприличним стварима, на другој страни помрачује грамзивост јасноћу срца, надутост, гордост, мржња читав низ наших кушача обилази око нас као каква непријатељска чета и пријети души најцрњим злом. Које згодније ријечи може овдје онај примјенити, који се труди, да тим навалама у савезу са јачим одоле? Зар не оне великога Давида, који каже: „да изклклк>са цгк нжакид/мци^^к ма " 1 ), и: „да козкратлтсА крлзи мои кспАТк" 3 ), даље: „дажди намт* пол101цк и) г к скорки" 3 ), и све слично, чиме се може измолити помоћ Вожја против непријатеља? А шта каже образац молитве: „да скатитса ил1А ткое" ? Јер кад ја то не бих рекао, је ли могуће, да име Божје није свето? „ Д<ј прТидетт* царсткТе ткос" ? Јер шта је изузето испод власти Божје, који небеса пеђу премјери, као што то казује Исаија 4 ), земљу мјером измјери а воду прстима својим измјери и који влада свим, што се види и не види ? Па кад је моћ Божја већ света а ништа не може да се изузме иепод силе Божанске власти, него он над свима влада а не треба никаква удјела у свећењу, пошто је скроз бесприкоран и савршен, шта значе онда прозбе: „да скатитса ила ткое: да пршдетт* царсткТе ткос"? Да не учи можда Ријеч у обрасцу молитве то, да је човјечја природа неспособна да прибави ма какву врлину, па да стога нећемо добити ништа, за чим тежимо, ако помоћ Божја не оствари у нами добро? Међу добрима је пак највеће добро то, да ја у свом животу величам име Божје. С друге стране можемо боље ствар разгледати. Ја знам једно мјесто у св. писму, које осуђује оне, који хуле Бога. Тешко онима, вели оно, који међу народима хуле име моје 5 ). То је дакле на ствари. Они, који још невјерују.у Ријеч истине, посматрају живот оних, који прихватише вјеру у тајанствено учење, Ако когод само по имену вјеру има а његов живот је противан имену, пошто је он или због грамзивости идолопоклонац или се пијанством и раскошношћу срамоти на је као крме какво огрезао у калу настраности, то су невјерни брзи на ријечи, као да није крива воља дотичних, који рђавим животом живе, него као да света наука тако прописује; 1) Пс. 68, 16. — ») Пс. 65, 10. — 8 ) Пс. 59, 13. — 4 ) Исаи. 40, 12. — 5 ) Исаи 52, 5.