Istočnik

Стр. 94

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 6.

хтјети, да у својим аналима забиљежн овај знаменити историјски догађај, као ни тај, да је двадесет други свештеник кањишки »велику гимназију с испитом зрелости свршио у Осеку 1881. (матурирао лицем на наш Петров-дан)« или да је »млађани« Милан Добровић поставши тутором црквеним »у својој 22 години судбено проглашен пунољетним«, ни да је дванаести епитроп цркве кањишке Петар Добровић »настрадао на путу, пошто се коњи поплашили«. У датима за иметак општински не видимо такођер ништа интересантног и необичног. Она потичу из 1804. Иметак је био слаб, а приходи малени. Управа цркве и парохије је обична. Након законитог конституисања настају свађе и то врло обичне између свештеника и управе и борба о превласт, тужбе претпостављеним властима, сухопарне истраге и комисије, протопрезвитерске посјете и на концу један умире, а долази други свештеник. Општина се стапа са Вараждином у једну парохију и бирају свештеника сталног у особи писца горње књиге, »који се родио 10. априла 1861. у Осеку главном граду Слановије. Основну српску школу полазио је у Осеку од 1. октобра 18 >8. до 20 јула 1873. г. — велику гимназију с испитом зрелости свршио је такођер у Осеку 1881. (матурирао лицем на наш Петров-дан). Богословију слушао и свршио 1885. г. у Ср. Карловци Као свршен богослов 111. године оженио се и венчао у осечкој светоуспенској цркви 1. новембра 1884. са г. Ангелином, кћерју тадашњег пароха осечког и администратора протопопијата вуковарског, прогопрезвитера Лазара Поповића, рођеном у Петроварадину...« који их иза неколико година оставља и иде на другу парохију у Осек, гдје »као парох осечки именован је од блаженопочившег патријарха Георгија Бранковића почасним протојерејем 13 марта 1905. г. а 12. децембра и. г. произведен је по налогу Њ. Светости патријарха у дворској капели карловачкој у чин протопрезвитера, темишварским владиком д-рем Георгијем Летићем«_ У Кањижу долази други свештеник 15елимир Јанковић. Свештеника на кањишкој парохији било је свега од 1780. до данас 23. Интересантно је у читавом једино то, да су Кањижани мијењали свегптенике чешће и да су људи чудна укуса, јер су од једнога свештеника тражили чак и то, да зна више језика и да не смије са својом законитом женом становати под једним кровом. У једном одјељку гшсац говори опширније о учитељима, који су предавали и уједно били и појчике црквене, а у читавој књизи нема ни спомена, када је школа основана, колико је било дјеце у школи, из чега се та школа издржавала, што би заиста било интересантно, одкуд да постоји српска школа на 20 душа српских. Стилистичких погрешака има много. Кроз цијелу књигу фале многе интерпункције, а гдје дође двотачка, ту стоји тачка и почиње нови ред. Многе су ријечи унакажене на пр. спреди (14) дуг издужити (21) Колко (27) кћерју (30) па и у самом дијелу, гдје се исправљају штампарске погрешке на пр. отале (43) а има много провинцијализма, на пр. у Карловци (31) што у књизи, која треба да буде »прилог историји српске цркве у Угарској«, не би смјело да буде. У задњем ХУП. одјељку писац мијења налин разлагања и одједном вели: »наћићеш«, док у читавој књизи нигдје не употребљава глаголе у другом лицу, него обично разлаже. Задњи дио носи необичан назив: »Богослужабне књиге...« Мислим, да се каже »служба« и »служити«, те према томе »богослужбене«, а не »богослужабне*.