Istorija jednog francuskog seljaka

46

Ево оћу да вам платим интерес, а даћу мало и од главног. Узмите паре, а на рачуну тамо дел забележите колико сте примили.“

Види Робен, где нам већ пресело довек бога робијати код њега, па тек се натмури љутито и стане да гунђори: „Ето каква су сад времена! Сад иди па чини људима добро кад они гле какви су.“ Знао сам ја његово добро па и не осврћем главе на то што он зундори, но само добро гледам, како ће он у рачуну забележити. Тако смо ми читаву годину исплаћивали дуг Робену. Један пут оће он нас да смете, па вели мени: „Море, ви, када сам ја слепац, све ми грош по грош доносите.... Нема то; ја тако не ћу да примам; кад оћеш да платиш а ти плати све на куп“, — „Е лепо“, велим ја њему, „онда ћемо ми сваког месеца односити паре у суд, па нек тамо стоје.“ А он кад виде, шерет, да се ми баш не дамо, а он узе. Кад смо већ све исплатили Робену, наше радости није било нигде у свету. А како да се не радујемо, кад смо се онда ослободили праве тавнице 2

Не прође некако много од кад се ми одужисмо, кад тек ето ти Робена, једно јутро лупа код нас на прозор: „Можда ће вам, комшије, требати опет мало пара у зајам, ја се навратих тек да вас понудим.“ Мајка довати вилу, па кад цикну као гуја: „А—а! ти ли си, медвеђа главурдо 2! Опет си дошао да нас затреш и запалиш, Турчине погани! Торњај се одавде, врат сломио, да ти овим вилама не пробуразим то напето шкембе.“ О! о! о! ала му мајка баш изговори. Вере ми, она би га оним вилама и дернула — не би му помогао његов пас — да он не измаче, кад виде куда је ударио.