Istorija jednog francuskog seljaka

50

Онда сам већ и ја био баш мајстор, да ти око види. Све сам био научио као и сваки мајстор. Добро сам онда и зарађивао. Мој брат Тима зарађивао је по мало, пасући манастирску стоку.

Млађи брат и сестре плели су с оцем котарице и градили кавезе, па су их после продавали у вароши на пијаци. Сестра Јела добро је чувала своје место. Млађега брата, богме, сам сам учио књизи. Из наше куће онда нико већ није ишао у прошњу. Отац и мајка тек су сад мало данули душом. Мало по мало састарам се ја те купим мајци козу — а она, боже да искочи из коже од радости. Али је оно, вала, баш и била коза, отегло јој се виме као у краве.

Ето тако нам је прошла 1186. год.

Баш у очи нове године у вече дође нам Шовељ с Маргитом. Озебли јадници, све дркћу као прут. Ту ти се они мало раскраве и Шовељ нам исприча, како цар скупља господу на диван, да се саветују како ће попунити покрадене паре.

„Еј, вала богу, кад се један пут цар и нас сети“, вели кум. „Немој, не мој се баш тако радовати“, вели њему Шовељ. „Кад се чак и цар с господом почео бринути што нема пара у каси, то, богме, значи да је нешто загустило. Дуг је нарастао на иљаду и шест стотина милијуна!....

Шовељ сав пребледи кад изговори ове последње речи. Глас му је дрхтао, а усне су му се грчиле као у грозници.

„Ти мислиш“, продужи Шовељ даље, „сад ће господа да попуне недостатак у касиг Оће, порадуј се. Моја и твоја грбина све ће то да издире. Тако нам и треба! Кад ћутимо као завезана врећа. Они краду,