Istorija jednog francuskog seljaka

58

'Од Џетровдана па до Велике Госпође ама да беше кап канула. Оману година, те не беше ни ражи, ни овса, ни шпенице, ни кукуруза, ама што се каже никаквог усева. Па и трава; ниси имао где косом манути, све изгоре. А кромпир, и он се некако уквари, те беше, богме, баш велика несрећа.

Сви смо се већ надали да ће бити глади, а оно још окупи и нека јака зима. Навалише мразеви, боже, све пуца дрво и камен. Сви су старци говорили, да, они таку зиму нису запамтили. Било је тако, што но кажу, да су миш и мачка заједно спавали.

Гласови су се проносили, да су трговци и каишари покупили сву рану, па је извезли у стране државе. А, веле, министрима су, да им не сметају, дали добру јабуку. Да ли, браћо, и код вас овако не раде2 У јесен зареде трговци по селима, па удри купуј рану. Народ, сирома, куда ће, треба му за порез, треба му за интерес, па продаје, даје, вере ми, рану буд зашто. Трговци ти продају ову рану у вароши још већим трговцима, или је и сами извозе у стране земље, па је тамо продају по скупе новце. Тако ти је то, сељадци погину срађујући шеницу и другу рану, па им све то оде тек буд зашто, а каишари одвуку то те продају, да господа једу сомун, ако ми ни проје немамо. Каишари извлаче рану и згрћу паре, а кад већ у земљи понестане ране, онда јој скочи цена. Каишари позатварају своје амбаре па чекају. Цена једнако скаче те скаче, леба све горе и горе нестаје, а, каишарима се осмева брк.

Кад већ са свим призори глад онда тек каишари отворе своје амбаре, па онда стану гулити народ. Распродају рану пошто им душа оће. Куда ће јадан народг мора куповати. Тако се народ завали у ду-