Istorija Niša : prilikom pedesetogodišnjice oslobođenja Konstantinovog i Nemanjinog grada : 11. januara 1878 - 11. januara 1928

60

Неким добрим пријатељима, који Мелентију и проти Стојану понудише прилику да утеку; владика мученик одговори: „Нећемо! Боље је да страдамо нас двојица него толики народ због нас. Једном се мора умрети“. |

Код нишког моста већ су била подигнута шестора вешала и конопци спуштени. Владика је ишао напред; за њим прота Стојан са осталом четворицом. Сви беху ведри, мирни, озбиљни као да иду у цркву.

. Владика узе свој конопац, прекрсти се, три пут га благослови па, наденувши сам себи замку за врат, рече:

„Сад, синци, вуците!“

За тренут ока владика издахну своју племениту душу. Прота Стојан под вешалима рече:

„Не може се сав народ повешати!...“ И он оде за својим владиком. И остала четворица дођоше под вешала, шер се ласно растадоше сунцем зашочници „мријет навикнути. Док је крвник ове ужасне пресуде, гледајући толико херојство, морао и про воље да јускликне у чуду: „Јазук што нису Муслимани!“ дотле је тајанствени глас правде довикивао азијатским крволоцима: Бој се онога, шко је вико без гтолема мријет јада!

Истога дана, када су ове узвишене жртве умирале за идеале човечанства, Власотинци су спаљени по Други пут.

__ После трагичне смрти владике Мелентија, у Цари-

раду се нађе за потребно, да се иу Пироту постави владика. Гога ради одузму се од Нишке епархије: Пирот, Бела Паланка и још многа села.

Крв проливена на Чегру и поред нишавског моста («била је животворно семе, из којега су имали да изникну жероји човечанских слобода, великани, који ће само„преџорним својим прегнућем и драгоценом својом крвљу „исписати не само најлепше странице историје Кон„стантиновог града него и историје целога Српства. И

„ови се хероји, ето, већ појављују! · _ Устанак, који је букнуо на крају 1832. —1833. год. „у нахији алексиначкој, ражањској, параћинској и круишевачкој, приморао је Порту да Србији уступи извесне