Iz tamnog vilajeta

| | | | | | | ј |

ЛАГАРИЈЕ ПО НОЋИ ЈЕ

„Маријано, Маријано, цвете убави!=

Има у сокачету кафаница, наерена кровом западу, У неко доба из ње испадају људи, наерени и они. Пре добрих тридесет година протоколисано је мишљење (које се, међутим, заједно с протоколом спарушило) даће она пасти, те је уведена у списак склоних паду. Али она не да не пада, већ се све тешње сљубљује са земљом, умаховињује и траје. Багрем пред њом осушио се при врху; гости, просечно по

један у три године, буду спаковани и отпра-

ени на Црвено Брдо; ни газде не мимошђе то,

— а она траје. И траје још неко. То је Кача,

вршњак храстове столице, сакате и сад пони-

жене да на њој стоји шафољ с водом за прање срче.

Од особених знакова Кача има две грбе

и сасвим плаве очи, величине најкрупније ђин-

ђуве.

Врата су ниска, те високи у неопрези разбију главу; праг ван прописа уздигнут, те се кратконоги спотичу о њега, опет у неопрези. Кача, међутим, у телу кратак је, а ћ ногама, дугачак, па му се то никад не деси. Врата, су, види се, за њега скројена.

Обично месец препливава, небеса (и кад је облачно он то чини, само се не види), господ-