Iz tamnog vilajeta

59

Доле се отвара видан трг. Ето ту, кад закорачим, десиће се. Стигнем. По прљав зид с обе стране, у ваздуху 27. новембар пред вече, негде прже рибу, смрдљиво у главном. Лане становах ту с тетком изнам, на стотину метара унаоколо нигде дрвета, ни биљке у саксији на прозору. И ето ту, браћо, сигурније но да ми се руком под нос поднело, замирише ми јаргован, тек да је цветао, и први му миришљави талас да је намењен мени.

(Ту Качи овлаже очи. Ко помисли да он то плаче, вара се. Последњи пут плакао је он, у обичном смислу, кад, у једанаестој години живота, разби тетки најмилији лонац, не због шамара. већ што и њему беше жао лонца).

ма. негде варош, где се извршило моје заметнуће у материној утроби. Која, то вам по мери свакодневне памети не умем рећи, а ван тога, као што тек имате чути, друкше стоји ствар. Што се тиче мог рођења, ту имам опипљивијег знања: по моме рачуну, мати ми се узмучи негде на путу између те и ове вароши. Да ли од жалости што се мом родитељу прохтело померити чергу овамо далеко, или што је мени дошло време да изиђем на свет, недокучно је. А, међутим, сигуран сам, то се десило у пољу с јесени, кад се ливаде подмлађују новом травом, јер и данас дању новордђенчад миришу ми на отаву. А што вам неки дан за оца рекох, не мора да је тачно. Није истина, да га је Бркић испекао, него сутрадан по укопу упокојене драге ми матере, он поткреса бркове, наби шубару, обу чизме, па. оде у трговину. (Од куда ће се вратити и шта донети, још се не зна). Моја тупоглава тетка, отпрати сестру у земљу без икакве промене на. себи; а при отпраћају зета у бели свет разведри јој се у мозгу и доби наступ памтљивости: све до ситница утуби тада она, којој иначе не иде у главу ни како се чарапа плете. Али,