Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 105

Мирних изгнаника што их очај згрн о: Кад им на светиње освајач насрно. Заточници славе и стражари будни, Што стигосте мору завичаја жудни! Оружани народ смотру свести прави, Заставу пронесе, сачува и сави Велико знамење са светињом грба. Судбу и будућност, и огњишта Срба Носе изгнаници и патници славни.

(Са њима су наше долине и равни,

И планинске косе, и обале цветне,

И јуначке песме, и попевке сетне, Албанијом иду ко прошлости сени, Нек се повесници за пример намени, Што су све понели на плећима преци, За велику кућу свој расутој деци, Изабрани народ овуда корача,

Љубав му за земљу са даљином јача, Чекајући с неба предводницу звезду, Чекају на борбу, у рођеном гнезду, Соколови наши. Залуд душман тлачи, У своме ће гнезду они бити јачи,

Кад затутњи с Југа, са стена и хрида, Кад после рушења почне да се зида... Затворено небо, мир свемиром целим, Мртва земља лежи под покровом белим, И чека да први цвет пролетњи никне, Да се прене и да, оживела, кликне: „— Боже, наше дуго искушење скрати, Веру нам оживи, утеху нам врати, Дижи пале, све нас под окриље зови, И велико наше дело благослови !

Сенка Изгнанота:

Дижи пале, све нас под окриље зови, И велико наше дело благослови !

Пролазе чете и групе. Сунце блиста,