Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

Засукала бијеле рукаве Засукала до белих лаката, На плећима носи бела хлеба У рукама два кондира златна: У једноме лађане водице

У другоме руменога вина, Она иде на Косово равно

Па се шеће по разбоју млада По разбоју честитога кнеза Те преврће по крви јунаке Ког јунака у животу нађе, Умива га лађаном ВОДИЦОМ Причешћује вином црвенијем А залаже хлебом бијелијем“).

Ето од куда је на медаљи Српског Друштва Црвенога Крста слика

Косовке девојке.

Изгледа да су и први носиоци рањеника, они који извлаче рањенике са разбојишта, поникли прво у српској историји. Данас или бар до балканског и светског рата свака чета сваке регуларне војске имала је по 4 војника, одређена да за време битке и после ње извлаче рањенике из бојнице, а и да не помињемо читаве колоне носилаца организиране приватне помоћи, али у средњем веку чини ми се, да су се једини српски побратими један другом пред олтаром и причешћем заклињали да ће један другог износити из бојнице, ако који од њих буде рањен у боју. То су први зачетци драговољне приватне помоћи.

При крају ХУ-ога века, Краљица Изабела Католичкиња, опсађујући Гранаду отвара болницу у шест шатора, у којима беху намештене постеље, и у тим су шаторима лекари лечили и видали болеснике и рањенике. Ово је канда прва клица за пољске болнице.

Прву државну помоћ рањеницима налазимо тек у ХУЈ-ом веку. То је капутулација уговорена 30. новембра 1581. год. између вароши Турнеја и принца од Парме Александра Фарнезе, уговора за заштиту рањеника.

Ондашњем духу времена чинило се да је са свим право ако се рањени непријатељ мучи, па најпосле у тешким мукама и умре.

Тек после 100 година наилазимо на конвенцију између кнеза бранденбуршког Фридриха ЦЈ и грофа д' Асфелда, маршала француског, којом се уговара „свима рањеницима и болесницима слободан пролаз на суву и на води, а који се не могу однети, слободан останак у вароши док не оздраве, па ће им се онда дати пасоши да слободно могу отићи у Француску" ит. д.

У првом шлеском рату између Прајске и Аустрије уговорено је 1711. „Рањенике и болеснике видаће лекари обеју Ршезапса, а кад оздраве, она чији су то људи платиће за њихову храну и лечење".

Године 1743. имамо трактат између грофа фон Стера и херцега

ноаљског, по коме се рањеници и болнице стављају под заједничку за-

3) Вук, П, 315,

Ма бари ја пастела ува сатана