Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

4

ни један тренутак; двојица који су радили под командом Пг Мерија, толико су завоја и ампутација начинили да су се најзад стропоштали у несвест. На другом завојишту оператор се беше тако уморио да су му два војника подупирала руке само да би могао даље радити. Бомбе су падале у сред завојишта, убијајући и сакатећи чиновнике, болничаре и рањенике, раздробљавајући кола која беху натоварена хлебом, месом и вином за рањенике и болеснике.

Воде беше тако мало а жеђ тако силна да су официри и војници пили из прљавих, блатњавих бара, које сем тога беху пуне усирене крви. Коњаници који беху послати да поиздаље донесу воде и дрва вратише се празних шака, јер су уз пут нашли толико рањеника на умору, који су их преклињали за мало воде да су готово испразнили своје чутурице. Један Тиролац преклињао је непрестано само за један гутљај воде, али нико му није имао од куда дати ни тај један гутљај, јер у целом биваку не беше више ни капи воде; сутрадан га нађоше мртва са зеленим и црним лицем и са запенушеним устима пуним земље. Нокти на његовим згрченим прстима беху изврнути.

Кад настаде ноћна тишина чуло се на све стране пиштање, јецање, уздисања пуна бола и страха, гласови који срце цепају и који запомагаху за помоћ. Страшна ноћи!

Сутрадан несрећни рањеници који су ваздан скупљани беху бледи као мртваци, малаксали до краја. Они који су јако осакаћени гледају блесасто око себе и чисто не разумеју шта им кажете, гледају вас укочено, али они ипак осећају страшне болове; други су немирни, дршћу и грче се од бола; трећи опет са разјапљеним ранама, у којима већ почиње запаљење, готово су побеснели од бола, па са наказним лицем у грчевима моле свакога да их убије, само да им прекрати муке.

На другом месту леже јадници који су не само рањени од зрна и од парчади распрснутих граната, него су им још, преко размрсканих руку и ногу прејурили топовски точкови. Цилиндрична пушчана зрна беху размрскала кости у свима правцима. Конична зрна и парчад гранатска беху начинила покоре од унутрашњих органа. Поред тога ране беху пуне коштаног иверја, земље, олова, крпа од хаљина и од војничке опреме, а све то само је дражило ране увеличавајући самртни страх рањеника.

Из те гомиле људских остатака заудара људском крвљу.

Немање воде све се више осећа. Јендеци су изсушени, Где год има какав изворчић постављена је стража са пуним пушкама да чува воду само за рањенике и болеснике. Код Кавријане појила је једна прљава бара 20.000 артиљеријских и каваљеријских коња — за читава два дана. Рањени и напуштени коњи, који су сву ноћ лутали, довлаче се једва живи ка гомилама других коња, као да ишту помоћи. Њих избавља пушчано зрно од даљих мука...

Три дана и три ноћи трајало је укопавање мртвих људи. Па ипак су доцније многе нашли по јендецима и џбуновима, где су својим испарењима кужили ваздух као и гомиле убијених коња. Врло је вероватно да је поред лешина укопано и привидно мртвих људи, који су се могли повратити у живот.

COCCO U U U O

20