Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

узме власт у своје руке. Овај је план извршен са врло добрим резултатима, и како се још пуцало и пљачкало,.и како су многи падали мртви, без овога било би стање и сувише страшно за описивање. Многи су људи хватани у по бела дана и беше нужно да се нешто уради наРрочито за сиротињу, која није имала хране. Од прилике требало је хранити шест хиљада особа, а ја нисам имао довољно хране ни за болеснике у болницама. Ја сам набавио хране за неколицину али био бих срећан да се ма ко нашао да се брине за храну. Обилазио сам болнице, а послах нарочите људе у оближња села да покупе и донесу колико год могну хране. Али пре него што су се ти „људи вратили. Аустријанци уђоше. Отишао сам одмах ђенералу, који је командовао и изложио сам му како сам остављен да се старам за све болнице, и замолих га да ми даде или да ми прода довољно хране за њих. Он обећа учинити све што се може, али се бојао да то неће бити много, јер и његова војска је већ 36 сати без хране. Па ипак ми је он доцније послао хране.

48 сати после уласка првих трупа у варош, почеше стизати рањеници. Изгледало је да навала рањеника неће никако престати. Радили смо и дању и ноћу док не малаксасмо. Тада наредих болничаркама да легну спавати, јер ја не могох сагледати краја. Имали смо хиљаду рањеника са свију страна. Наши живци после неколико дана беху упропаштени. Није ни чудо. Почињали смо превијање рана у 6 ч. јутро и то је трајало до мркле ноћи, а тада су тек почињале хир. операције, које су трајале до 5 сати јутра. По коју ноћ нисмо у опште ни најмање спавали, а коју ноћ смо спавали, никада више од три сах. Чак ни у ходницима ни најмање место није било празно. У собама кревети су били један до другога без икаквог пролаза међу њима тако да човек није видео кревете него само једну масу страдалника. Није лако описати стање онога доба, које мени сада изгледа више или мање као мора која дави човека у сну. Ми смо за неколико дана у овој болници имали три хиљаде, а један дан лежало је на земљи девет хиљада рањеника. Тада рекох аустријским властима да ми то не можемо издржати и замолих да рањенике шаљу и у мађарске болнице. "После тога они почеше да их шаљу што је било врло добро. Многе од рана не беху превијене неколико дана. Сваки је морао постати нервозан, који је пролазећи ходницима или кроз собе слушао са свију страна јауке: „Дајте завоје, или морфијум, или нас убијте, или ма што друго“. Слушајући јауке од бола, ви нисте могли маћи с места и ја сам се бојао да ћемо сви полудети. Једна од нудиља доби баш у то време запаљење плућа и то врло озбиљно, а кад се разви и грозница шарлаха, мени се учини да је дошао смак света, јер ја нисам могао ни замислити да на свету може бити толико несрећа да на један пут даве човека.

Изненада дође заповест да се евакуише. Тринаестога чула се канонада из далека, четрнаестог је била много ближе и могло се видети како се гранате распрскавају по околним брежуљцима. Око један по подне битка је беснила на окрајцима вароши и изгледало је као да све пушке и сви топови једновремено пуцају на Београд. При крају дана беше још горе, јер у помрчини се гранате распрскаваху на све

O UA ANU

tek aa} e