Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

да аи A 0

aa ak мн

69

на служби у цркви. Али сјај његових очију беше се угасио. Дечије лице беше у борама и врло бледо. j

Време је да се настави бежанија. Ваља се одлучити: или да човек остане у Пећи на милост и немилост Арнаута па да човек на крају опет падне у руке непријатељу, или у пркос умору од ПА и свој непогоди времена наставити бегство.

Ми изабрасмо последњу алтернативу. Оно што је још било у животу изнурених коња замењено је магарићима за које је ваљало плаћати по 3 до 400 динара; цео пртљаг напуштен је, сем једнога хлеба, без кога се није могло бити, па и то је кришка хлеба плаћена по 18 до 20 динара, па и то у злату или у кованом сребру.

Па сад напред! Зима и вејавица све већа. Изгледа као да су и елементи пристали уз непријатеље само да потпуно униште Србију.

Два пута воде из Пећи у Андријевицу у Црној Гори. Један иде преко Жљеба, највише тачке у Албанским Алпима, и преко Рожаја. Други пролази кроз Ругово. Оба прелазе висину од 2200 метара. Пут преко Жљеба дужи је за 20 километара. Уморним кораком креће наша жалосна поворка путем злогласнога Жљеба. Седам километара још до Митровице, па онда настаје пењање.

На један пут наша се поворка зауставља. Хиљаде кола, демонтованих батерија, отомобила, све то се згромилало у један хаос. Једно другоме смета. Немогућно маћи даље. Заповест: да се спале сва кола, да се униште сви топови и муниција. Што год се не може понети на рукама, то треба уништити, спасавати само стоку. Међутим већ је пала ноћ. Та страшна заповест не може се одмах извршити. Ваља још једну ноћ провести на ледини, ту где се ко затекао, крај ватара од разваљених кола, јер ко ће да легне у ледг Сви разговарају само шапатом док их не савлада умор па се падне у сан. Најзад ватре се гасе, зима све јача, зора обасјава бледа изнурена лица на којима се може прочитати сав ужас прошле ноћи. Деца цвокоћу зубима од зиме, нису у стању да кажу ништа речима већ само тужним јечањем. Мало парче хлеба, црног као земља, и један пресан кромпир то је све што се може дати тим малим ојађеницима. Са почетком дана отпоче и уништавање војничког материјала. Топове, кола, војничке приборе, све су бацили у провалије“) и кад је то свршено онда се кренусмо даље, све један за другим, преко стења покривеног поледицом и камења које се откотрљавало под ногама, ишли смо погрбљени више него исправљени, клизали смо и посртали.

На један пут... вика... Један коњ стропоштао се са стазе у амбис. За тим још један очајнији врисак. Стропоштао се и човек који је водио коња.

Сатима траје то мученичко путовање; на све стране смрт и разоравање падају у очи бегунцима. На ивици пута коњ балдисао, један во. коме висе црева, мало даље човек са размрсканом главом.

#) На ономе крају где се Нушић налазио топовске цеви закопаване у земљу, као што је, вели закопана и нова краљевска круна, направљена од Карађорђевих топова, и то недалеко од развалина св. Аранђела, велике за

дужбине Цара Душана. (Види Нушићеву књигу „Деветстопетнаеста“).