Izveštaj rusko-srpskog kluba u Beogradu

50

оперу дао је Жуковски. Оно се састоји у овоме: Рус Сусанин губи живот да спасе цара свога ито на овај начин: он заводи непријатеље пољаке, који траже цара све даље у непроходну костромску шуму, заварава. их, дакле, да би цар, коме је Сусанин већ послао свога Вању да га извести о опасности, имао времена да се спасе. Непријатељи цареви увиђају напослетку да их Сусанин вара п убијају га. Ово идеално пожртвовање обучено је у још идеалније и хармоначније мелодије, које подижу дух, покрећу жарки патриотизам и најузвишеније осећаје о дужности идеалног грађанина. — После бгромнога, успеха, који је постигла ова опера, Глинка, је по избору самога императора постао главни капелник певачке капеле.

Одушевљен својим успехом, Глинка ради и даље и то много агилније и много интензивније. У том педиоду а г.1842 јавља се он, поред других својих радова, и са другом најгенијалнијом својом опером Руслан и Људмила, опером, чија је лепота и значај схваћена много доцније, управо тек онда кад је престало одушевљење талијанском опером. Сиже за ову оперу дао је Пушкин у поеми Руслан и Људмила. Само изопаченом укусу има се благодарити што је ова најгенијалнија опера индиферентно примљена у Русији у прво време. Увређено самољубље Глинкино налаже му да напусти Петроград. Од 1844—1845 њега видимо у Паризу где му се музикални живот допао. Ту се познао са Берлиозом који је уочио његову генијалност и написао одушевљене симпатичне чланке о његовим операма. Одатле иде у Шпанију где из скупљенога музикалнога материјала ствара увертире: Аргон-