Jakov Ignjatović : književna studija

12 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

се ђон подере; мора да ради тешке телесне послове, па опет не сме да буде последњи ђак. Ту је Јаша морао често погрешити, а Сима није никада опраштао. Сима је упадао у страст. Јаша мора да носи до новембра летњи, а до Духова зимњи капут; Сима вели: Јаша ваља да се научи на све противности у животу. Јаша не ће на свето да се навикне, па откаже своју послушност. Сима преварен у свом великом наду, тражи Јашу по свима регимептама, и почне га јако гонити тако, да га већ доведе до очајања. Ал' то гоњење није дуго трајало, јер је Сима наскоро у самртну болест пао.“ Та борба између два брата свршила се тек смрћу Симином, у децембру 1846.

Још један Сима играо је знатну улогу у првој младости Јакова Игњатовића. Крајем године 1837, бане у кућу „народољубца“ и „Сав-Србина«“ Симе Игњатовића један чудноват и особит гост, крупан, плећат, кошчат, ћелав, дебелих и накострешених обрва, густих бркова, орловска ноза, јака врата са испупченем јабучицом, необична одела и држања »ко нико“ вели о њему Јован Суботић који га је тада први пут видео. То је био Сима Милутиновић Сарајлија, поред Лукијана Мушицкога, тада најславнији песник српски, који се враћао из Лајпцига, где је био пронашао неки нарочити плуг и изумео ново лечење водом. Тај чудни гост, који је трескао вратима за собом, и по два дана затварао се у собу, без јела и без пића, пишући стихове, задржао се у гостољубивој кући Игњатовића подуже време, очекујући новац из Србије"). Седео је

7) О бављењу Симином у Будиму, видети: Сима Милутиновпћ Сарајлија. 1191—1841. Шрилог новој историји српске књижевности. Написао Ђорђе С. Ђорђевић, професор. Београд 1898., стр. 59—65