Jakov Ignjatović : književna studija

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

те некуда, па добро упамти све што ће видјети.“ Питам за шта ће то да буде; не ће да ми каже. Води ме далеко у будимске брегове. Станимо се на једном красном узвишеном мјесту, откуда се свеу наоколо видјело. Мало почекасмо, кад али дођу многи млади људи, сами ђаци. Сунце се није још појавило, тек се румен зрачна показиваше, вријеме је било тихо, роса пада, шумски мирис од свуда, када на једанпут метнуше Сими вијенац на главу, почеше у хору сви пјевати, те тако млади Срби својим усрђем овјенчаше свог највећег пјесника.“

Јован Суботић у својој аутобиографији овако описује исту интересантну и удетињасту“ сцену, како је сам назива.

„Сад баш хоће сунце да се родп.Узму венац, њих четворица, као четир Факултета, Ја ћу говорити.

„Сунце промоли лице на пстоку, Сима клекне она четворица наднесу зелен венац, но знам од чега је био, Сими па главу, пушка опали, не знам од куда се ова створила, а ја почнем: „као што оно сјајно лице сунца сада свијету присијава, тако се сија славно твоје име народу српском и ЕД. Знам да сам овако почео, како сам свршио, не знам... Сад опет натраг пешице уз брдо и низ брдо те једва после 9 сати приспемо у Будим, а Спма ће после тога пред олтар оца небеснога, да му благослови свезу са сапутницом живота.“

Те исте године упозна се Јаков и са Мплованом Видаковићем. Староме романописцу је око шезде сет тодина, проводи бедан живот, гладује у једној те-

песника у Србов посету.“ Јован Суботић (Живот д-ра Јована Суботића. Автобпографија. Други део. Нови Сад, 1902, стр. 67), који је учествовао у тој свечаности тврди, да је било у лето. И Магазин и Суботић тврде да је било на Адлерсбергу, Орловом Брду, а Игњатовић на Швабенберту.