Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 51

које се савијају под теретом свакодневних интереса и простачких прохтева: „Ја плесњив живот нећу да водим... Јести, пити, спавати могу свуд. не само код вас; мени друго што треба. Ја сам човек, ја сам за човечанство. Хоћу да сам сретан као човек, хоћу да је са мном човечанство сретно. Ја сам против тога, који је против ова два. Као човек хоћу да сам задовољан, да љубим, да сам љубљен, да уживам, да имам порода, да дам другом ужпвати. Ако све ово имам, и то ми није доста, ако мој брат, мој ближњи, мој род и човечанство поред мене цвили “ И једнога дана, када, није могао да живи међу људима које нагриза себичност и злоба, његова рањена лепа душа прнула је далеко из тога кала. „Завист, злоба, себичност једе вас! Зато збогом, можда, навек, идем далеко, далеко ! Ласте и ждралови бићеду ми сапутници; њи ћете опет видети, али мене не.«

Тако је он себе замишљао, тако је веровао да је у Милану Верковићу и Бранку цртао себе, да је био живо оличење идвала, и да му је цео живот био најлепша песма врлини. У ствари, тај идеалист био је сасвим од обичне иловаче, и редак. је човек који је имао толико врло земаљских страсти колико овај етерични и небески поклоник идеализма. Васпитан без родитељске неге и надзора, међу ту _торима који су се међусобно гложили, код ујне која му је улевала мржњу на рођену матер, он је још од ране младости показивао слабо развијено морално осећање Сам прича, у својим Мемоарима, кака је као дете, по савету неке тетке, безуспешно покушавао да подмити једног старог професора, да би прошао на испиту. Доцније, када је, за једну

4,