Jakov Ignjatović : književna studija

~" со

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ишло је све горе. Запуштен, прљав, долази код једнога пријатеља и, добро расположен и са својим осетним мађарским акцентом, вели му: „Милорад, имаш ли кошуљу“, узима чисту, оставља своју стару и исцепану, и опет га нестаје. На улици срете каквога пријатеља: „Брудер, имаш један Форинт 2“, па онда у крчму. Игњатовић је био редован гост укод Камиле« и изнад свега волео је добро да поједе и да попије, нарочито да попије, много више но што је допуштено. То је толико далеко ишло, да је и свога пса био научио да се опија! У Јавору за 1875 писао је „хумористичне рапсодије“ Јело, пиће, пијанство, разматрања једног човека, који мамуран, подригујући, мисли о ноћашњој теревенци и спрема се за нова јунаштва за пуним столом, или испод стола. Попашан на добар залогај, вазда жедан, чулан до крајности, великих телесних апетита, пун крви, безобзиран и лаком на уживања, он је одиста подсећао на једнога »веселог вепра“, као што је Шанфлери говорио за Балзака. Поред тога, лењ, запуштен, неуредан, рђав муж, он је био тип кафанскога литератора, кога су уредници листова морали држати под кључем, и бев пића, да им напише приповетку за лист.

У овој књизи биће говора како је лабав, како јадан био морал овог „идеалиста“, како је он мирно п ладно износио најодвратније теорије, и како је без зазора, најравнодушније причао најпрљавије ствари. Али има једна ствар која додирује и његово дело и засеца у његов приватан живот. Горе је било речи о чистом, пречистом Бранку у Милану Неранџићу. Само тај идеални младић, чија душа без престанка лебди у плавим висинама идеала, не