JUS standardizacija

BILTEN SAV Om

STANDARDIZACIJA

EZNE KOMISIJE ZA STANDARDI

BEOGRAD M A R T-1958

ZACIJU STRANA 61- 85

INŽENJERI-STANDARDIZERI U SAD

U SAD ušao je u praksu naziv »inženjerstandardizer« (Standards Engineer), pa je čak obrazovano i njihovo udruženje inženjera standardizera. S obzirom na tu interesantnu pojavu, u ovom članku daćemo izvesna korisna obaveštenja. Društvo inženjera-standardizera potiče od Kluba standardizera koji je bila osnovala grupa oduševljenih pobornika standardizacije, u cilju razmene ličnih gledišta o standardizaciji. Godine 1948, sa više od 100 članova, Klub je reorganizovan i formalno pretvoren u Društvo inženjera-standardizera sa sedištem u gradu Kamdenu u državi Njudžersi.

Cilj Društva je pribavljanje sredstava putem kojih se omogućuje inženjerima-standardizerima i ostalim stručnim licima koja su zainfteresovana za standardizaciju, da na sastancima ili putem publikacija Društva tretiraju problematiku standardizacije. Svrha ovog Društva je takođe da potpomaže standardizaciju kao sredstvo unapređenja narodne privrede i da podiže nivo poznavanja tehmike i primene standarda koje razrađuju i publikuju odgovarajuće institucije za standardizaciju.

Glavna aktivnost Društva sprovodi se putem regionalnih sastanaka, koji se održavaju u raznim sekcijama Društva. U ovom trenutku Društvo ima 10 sekcija u SAD i 2 u Kanadi. Na dnevnom redu sastanaka sekcija diskutuju se problemi kao što su:

— preimućstva standardizacije u trgovini;

— standardizacija i njem efekat na program kontrole kvaliteta;

— potreba u novim inženjerima za postoJjeći razvoj nauke i tehnike;

— bezbednosti u proizvodnji, kao odraz standardizacije;

— Oobaveznost rukovodstva u pogledu standardizacije, i sl. problemi.

Važna vaspitna delatnost Društva je publikovanje njegovog tromesečnog časopisa »Standards Engineering«. U njemu se donose referati koji se podnose na sastancima sekcija, i originalni članci uglednih stručnjaka iz oblasti standardizacije. Časopis objavljuje novosti o aktivnosti Društva, njegovih sekcija i pojedinih članova i daje prikaze nove literature i članaka o standardizaciji. .

Društvo održava godišnju skupštinu i to, obično, poslednje nedelje u mesecu septembru. Poslednja je održana u Njujorku, od 23-25 septembra 1957 godine. Obiman dnevni red sadržavao je i sledeće tačke:

— standardi i rukovođenje; — tehnika i priprema standarda; — izvori informacija za standarde;

— stavljanje na raspolaganje industriji informacija o standardima;

— smanjenje troškova (analiza cena).

Pristup u članstvo dozvoljen je svima licima koja rade ili su zainteresovana za rad na standardizaciji i koja ispunjavaju uslove prema pravilniku Društva. Članstvo se deli na 4 stepena: pravi član (fellow), član (member), vanredni član (associate) i student. Kroz ove stepene Društvo izražava stepen iskustva i zrelosti svojih članova.

Članstvo u stepenu pravog člana daje se samo na poziv Upravnog odbora (Board of Directors). Ovaj stepen daje se, uglavnom, samo članu koji ima neki značajan originalan rad koji je doprineo unapređenju standardizacije

na tehničkom, industriskom i komercijalnom ,

polju.

Broj članstva naglo se povećava i sada obuhvata preko 500 članova. Mnoga preduzeca potstakla su svoje inženjere-standardizere da uzmu aktivnog učešća u delatnosti Društva stimulirajući to obezbeđenjem prostorija za sastanke i na mnoge druge načine.

U daljem razvoju Društva predviđa se: ustanovljenje medalje za rad na standardizaciji ili stipendije za studente koji to zasluže podnošenjem mekog referata ili teze o nekom važnom problemu iz oblasti standardizacije; osnivanje katedre za standardizaciju na nekom univerzitetu putem saradnje neke prosvetne institucije i, ustanovljavanje programa fakultetskih predavanja o standardizaciji.

I bivši pretsednik SAD, Herbert Huver, bio je jedan od pionira inženjera-standardizera. U znak priznanja za njegov rad na standardizaciji proglašen je za doživotnog pravog člana Društva inženjera-standardizera.

(Izvod iz B.S.I. News, Nov. 1957)