Književne novine

BROJ 3

NES AVREMENI SKOKOVI | „SAVREMENOGe BALETA

Povodom gostovanja trla Mlakar u Beogradu

Z smo imali prilike da potoa oz, posle sedam-osam godina ispunjenih revolucionarnom promenom naše stvarnosti, „baletsku priredbu u stilu i duhu koji su nekada i kod nas neki smatrali savremenim.

U prvim mesecima posle oslobođenja Beograđa došlo je do jednog pokušaja đa se modernističkom baletskom koreografijom izrazi jedna tema oslobođilačke borbe. Iako zamišljen s talentom i plastičnom maštom, a izveden tehnički zanimljivo, taj dobronamerni pokušaj pretrpeo je neuspeh i pokazao da je taj pravac kod na3 prevazidjen. Pokazalo se da se velika tema oslobodilačke borbe naroda n? može izraziti nemužšto-grčevitim jemikom »dđramatskog« baleta, da ekspresionistički »čisti pokreti« samo Vređaju tu temu.

Sađa smo gledali »Malu balerinu« Mlakarevih, koji su nam, istina, prikazali skromniju temu, ali su je dali s velikim pretenzijama i s dosta precioznošti. I uverili smo se još jednom đa je u pitanju nemoć jednog pravca u baletu uopšte, jedne koncepcije umetnosti.

Pio i Pina Mlakar, sa svojom devojčicom Veronikom, interpretirali su u Beogradu svoju sopstvenu baletsku zamisao. Niihov dolazak iz inostranstva u zemlju, u Ljubljanu, značajan je, pa je značajno, i njihovo gostovanje u glavnom građu zemlie, čija kulturna javnost zna umetnička shvatanja Mlakarevih još od pre rafa.

Po tehnici igre u okviru njihovog shvatanja baleta, Mlakarevi spadaju u najistaknutije pretstavnike baleta u našoj zemlji. Njihov tal"nat se uočava i u izrazu koji gledalac ne prihvata. Ali i tu treba razlikovati: snaga ritma kod Pine Mlakar nalazi skladnije akcente, i pored izvesne emotivno-senzualne forsiranosti, đok 8e kod Pia izraz trza u nekom grotesknom grču. I on i ona povlače svoja izražajna sredstva i tehniku iz Labanove škole. Samo što su labanovskom shvatanju ekspresivnosti »čistog poKreta« u neposrednom odnosu na emo= ciju i ideju, dodali i svoju ličnu, kva= zi-kosmičku, a skoro religioznu ekstatičnost. »Mala balerina« originalna je stvar Milakarevih. Siže je najzađ skroman, nepretenciozanxu intimni život jedne artističke porodice, kroz čije se postupke prikazuje povezanost umetnosti sa šivotom (ličnim, a ne društvenim). Uvodeći svoju ćerčicu u svet umetnosti, roditelji-artisti i uče je, i igraju se s njom, i pokazuju joj skalu svojih emocija — od zanatstva do »kosmičke« ekstatičnosti, od roditeljske nežnosti do izvitoperenog afekta prema životu.

U prvoj sviti, zvanoj »etidna«, umetnici prikazuju svoje majstorstvo da bi pokazali alfabet baleta, čineći temom ono što je ustvari tek sredstvo za izražavanje teme. Kroz ostale svite oni

s detetom. prolaze razne stilove bale=

| vota otme i uzdigne.

ta (a tobože i razne epohe), završava-– jući balet »savremenom« svitom. Prividna nepretencioznost sižea za\sta je samo prividna, jer prikazivanjem stilova daje se i izvesna ocena, a ličnome u sižeu dat je kao neki univerzalni, gotovo »večni« značaj. Naročito se oseća kako umetnici insistiraju na izvanrednom značaju sitnoga, beznačajnoga, a to sitno i beznačajno ovi umetnici smatraju »ljudskim uopšte«. To svođenje ljudskoga samo na diskretno-sitno, a zauzimanje »kosmičke« poze pritom, karakteristično je za jednu fazu nemoći dekadentne buržoaske umetnosti, a Mlakarevi tom sitnom pridaju neku »uzvišenu« izvitoperenost. U tumačenju odnosa me= đu članovima artističke porođice on! bi hteli da buđu nezavišni od »malograđanske bolećivosti«, od dopadljivosti, »kiča«. No oni, dajući tobože su= protan akcenat, ustvari daju samo indiviđualistički-anarhoidnu, danas več gtandardno dekadentnu varijantu istog tog malograđanskog duha. Posređi je jedan od nesporazuma koji Mlakarevi dele 5 mnogim umetnicima Za-

HRONIKA

ooo aioaua nd

do edno pozopiju, u Spliı) Ništa dru-

Šta je nekad zn9 rište u Sarajevu, Uu tu, na Cetinju, u Osi NIŠ go, do ustanovu koja na!žošće provinciski životari, koja m* uspeva da se iz teške čamotinje prcvinciskog ži“ 1 retkim Sslučajevima kad bi joj se trenutno i nametnula nečija poletna volja, inicijativa i sposobnost koje bi pokušale da razbude i rasplamsaju zdravi umetnički duh u njoj, po pravilu su okol-

nosti Vrlo brzo onemogućavale da se u tom poletu i ustraje. I ustanova ko” .

ja treba da dejstvuje umetnički blagotvorno i ohkrepljujući, uvek i bezizuzetno je ostajala pod pritiskom teških, regresivnih društvenih, političkih uslovijenosti koje su joj slamale 'svaki napor da Ppostišne bolje umetničke kvaliteke i da preko njih kulturno. i osvešćujuće dejstvuje na sredinu.

Danas je ta sumorna slika iz ošnova izmenjena. U novim društvenim il političkim stanjima, koja imperativno traže da se umetnički i kulturno dej” stvuje u širokim narodnim masama, i koja kod svih trudbenika, pa i onih u Oblasti umetnosti, uslovljuju iz“ vanredan radni elan i delotvornu ambiciju da se što bolji rezultati i ostvaruju, naša pozorišta se u punome smislu reči preporađaju.

To se molo na prvi pogled konstatovati prošle godine kad nam se u Beograđu prikazao Skopski teatar. Tavesno iznenađenje smo doživeli ad nam se ukazala prilika da ošsmotrimo i pozorište u Sarajevu. I u jednom i u drugom slučaju mogli Smo, primivši to kao prvu i najdđublju impresiju, da utvrdimo đa se dosta lepi rezultati u tim pozorištima postižu potpuno novim radnim du\om u njima, jednom radnom disciDlinom koja izvire iz svesti da še ra-

li i režiska volja

pada, uvereni da su savremeni kad buržoaski duh izražavaju formalistički, a držeći se postrani od bitnih zbivanja epohe.

Mlakarevi su protiv klasičnog balela zato što je on, po njihovom mišljenju, ukočen u preživeloj formi, stereotipiziran, umrtvljen, nepodoban za izražavanje originalnih osećanja i ideja, što je postao nesavremen. Svakako se može diskutovati kako će se klasični balet dalje razvijati. Činjenica je, međutim, da se on dosad održao zahva-– ljujući skladnosti (ma i kanoniziranih) ritmičkih pokreta povezanih muzičkom melodijom i harmonijom. Ako klasični balet ne može da izrazi neke savremene teme, još je veće pitanje da li to mogu »moderni« pravci u baletu svojim mucavim jezikom pokreta. Groteskno šaržiranje »ekspresivnih« pokreta dovođi do toga da se sama osećanja, sam život prikazuju groteskno izvitoperenim, ironično ili cinično dehumaniziranim. I tu dolazimo do pitanja savremenosti. Da li je, konkretno, naša društvena stvarnost, koja je savremenija i novija od društvene stvarnosti zemalja s vladavinom »modernizma« u umetnosti, da li je ona grotesškna, da li su u njoj ljudi rastrzani besovima i smanjeni sićušnim senzacijama, da li je naša društvena stvarnost haotična, te u njoj treba tražiti neke izolovane oaze individualno-estetskoga? Jasno je da nije. Naša društvena stvarnost jeste svesno delo naših ljudi i velika osnova za dalja ostvarenja. Dekadentni pravci važili su i kođ nekih naših umetnika u bivšoj Jugoslaviji kao »napredni«, dok su ovi umefnici kaskali za Zapadom. Danas je to kod nas prevaziđeno, tuđe — a već je i onda bilo kritikom otklonjeno.

Pogrešno bi bilo smatrati đa su ti mođernistički pravci kod nas zato tuđi, što je naša publika zaostala, što mi zbog širokih narodnih masa, koje se sada kulturno uzdižu zapanjujućom brzinom, tražimo neku uprošćenu »umetnost za mase«, »plakatsku«, »jevtino programsku« jtd. Ne, upravo zbog Kkultumog uzdizanja naših mnarodnih maša, koje su gospođar u zemlji, mi tražimo umetnost najvišeg Rkvaliteta, ali taj kvalitet može se jedino postići sko se zaista izrazi ono što je kod nas savremeno, što odgovara našim novim ljudima sadržaju našega života, duhu naše napredne društvene stvarnosti, koja je stvorena herojskom borbom i koja odiše heroizmom. Mlakarevi su odlični majstori baletske tehnike, taJentovani umetnici. Njihova mala Veronika, nosilac glavne uloge u baletu, ima ljupkosti i lirizma u igri (sem kada je teraju u svirepu grotesknost). Izgleda mi da nije pokvarena ni ma=nirima »vunderkinda«, Muzički pratilac ma gitari, Prek, odličan je. Ali čitava je pretstava oskudna i pored forsiranih plesnih akcenata uz diš'Rretnu muziku gitare. A. velike pretenzije koje izbijaju iz te oskudđne zamisli nalaze ponekađ mučne akcente.

Ako Mlakarevi traže naš novi baletski stil, koji bi bio naš i nov, to je pohvalno. Naši narodi veoma su bogati plesnom tradicijom, koreografskim motivima. Pred naše baletske umetnike postavlja se pitanje kako še ti motivi mogu da iskoriste za umetničku obradu. Postavlia se i pitanje kako izići iz krutih formi klasičnog baleta, ako su te forme krufe zato što ne izražavaju sadržaj. Krutost izvesnih besadržainih formi, stereotipiziranje i banaliziranje klasičnog baleta još ne znači da je sam klasični balet osudjen i prevazidjen. On je zasnovan na dva važna i trajna elementa: na melodiji i harmoniji. Mođernistička umetnost već davno nije čak ni eksperiment.

Ovaj kritički osvrt napisan je i zato, što se od talentovanih umetnika Mlakarevih očekuje da pomognu u nalaženju baletskog stila koji odgovara našim narodima i našoj stvarnosti.

Jovan POPOVIC

Tri

di za zajednicu i u njoj za sebe i u radnoj volji koju takva svest usšlovljava, U takvoj novoj radnoj disci plini svesti i volje, vrednosti se same od sebe otkrivaju, oslobađaju se šspu” tane inicijative, talenti probijaju, e•· lan se spontano razvija i želja za uspehom se više ne vezuje za sebični nagon samoisticanja, već postaje zajedničkom težnjom, u punoj meri umetnički i društveno konstruktivna.

Uz to, svi učesnici na zajedničkom umetničkom poslu u jednom pozorištu teže da se umetnički pravilno upute, čine napore da se kreću smernicama koje odgovaraju novim život” nim društvenim uslovima,

Upravo je takav slučaj sa pozorištem u Sarajevu. Bio sam u mogućnosti da u tom pozorištu vidim tri drame, od kojih je svaka za sebe i po sebi komplikovan scenski problem i od kojih se nijedna ne da rešavati po šablonskim linijama, ili prostom Dpozorišnom rutinom. Prva je »Djelidba» Skendera „Kulenovića, koja je kao materija za scenu doista prilično neuhvatljiva, i data u narativnim podacima koji se teško mogu izvajati u scenski reljef. Druga je »U agoniji« Miroslava Krleže, koja je i današ izvanredno zamršen problem i 7a glumca i za režiju, jer je sva satkana od takvih psiholoških _suptilnosti, i aluzija, i tako sva dramski latentna ispod vrlo složenih kazivanja, da zahteva i primernu budnost reditelja i prvoklasnu moć oživljavanja reči kod glumca. Treća je »Rusko Ppitanje«, Simonova, koja, ako se režiski pouzdano ne poveže i glumački ne pruži u Ubedljivoj igri, lako može da se pretvori u dijalogiziranu publicističku raspravu. | Međutim, može se bez preterivanja reći da s se u sva ova tri prikaza jasno oseća” i glumački dar, koji su sadejštvovali u pravcu dobro shva" ćenog realizma, dakle, bez realistič•

„I sami vaspitaci mordaju biti ” Vaspliqvoani”

U okviru rađa Kulturno-~prosvetne sekcije sindikata Narodnog pozorišta u Beogradu zagrebački umetnik i pedagog Tito Stroci održao je, pred beogradskim „pozorišnim irudbenicima, predavanje o temi »Sistem rada u našim dramskim školama«. Predavanje koje je organizovano sa diskusijom trebalo je da posluži sasvim praktičnoj svrsi: sazivanju jedne šire

konferencije svih nadležnih „činilaca ·

koji se bave radom s glumcima–-početnicima, kako bi se, na temelju rezultata „postignutih zajedničkim naparima, došlo do jed}nstvenog i celishodnog nastavnog programa i jednoobraznop metoda rada u svima našim dramskim školama.

Međutim, umesto da govori o konkretnim i praktičnim pitanjima, predavač se, na jedan kozersko-feljtonski način, upustio u rešavanje čitavog niza krupnih filozofskih i estetskih problema, sa sumnjivih teoretskih pozicija i a još sumnjivijoj. »naučnoj« terminologiji. Posle toga je Raša Plaović, u jednoj improviziranoj patetičnoj besedi, kojoj je dao ton ekscentrične, šaljivo naglašene lične ek3hibicije, govorio o osnovama umetnosti i vrelima glumačkog stvaranja, s puno ćudljive proizvoljnosti i artističkog iluzionizma. Samim tim, i tok diskusije, koja je trebalo da se završi konkretnim i realno postavljenim su” gestijama za praktičan rad u školama, bio je od samog početka usmeren ka apstraktnom planu i polemici oko terminologije i idejnih stavova koji se iza nje kriju.

Zalud su se ostali učesnici u diskusiji trudili da tok ove konferencije usmere pravilnim putem, da za svaku tvrdnju nađu odgovarajuću težinu ideološke ozbiljnosti i lične odgovornosti. Na konferenciji je već bilo rečeno toliko nepravilnih, nepreciznih i proizvolinih stvari, i iz oblasti teorije umetnosti uopšte i iz oblasti teorije glume, da je neophodno bilo prihvatanje nametnutog apstraktnog plana i raščišćavanje pojedinih postavki, kao što je pitanje realizma, čak i pojeđinih termina (na primer: podela na »fizičku«, »racionalnu« i »emocionalnu« podlogu glume), a tek potom, i u grubim linijama, raspravljanje o samoj temi: problemu vaspitanja mladih pozorišnih generacija.

Ova konferencija pozorišnih umetnika, na kojoj su dvojica istaknutih pozorišnih pedagoga kao što su 'Tito Stroci i Raša Plaović, inače falentovani glumci i oprobani reditelji tumačila osnovne pozorišne probleme

na proizvoljan način, očigledno je.

pokazala da se problem uzdizanja mlađih pozorišnih kadrova ne može do kraja rešiti pre no što se reši problem stručnjaka i pedagoga koji rade na njihovom opštem i stručnom uzdizanju. Ona je još jednom potvrdila „istinitost „klasične Marksove misli, koja se u potpunosti može primeniti i na prilike u našim dramskim školama. naime da »i sami vaspitači moraju biti vaspitavani«.

F.

Skica Đorđa Andrejevića-Kuna

ko-naturalističkih preterivanja, ali i sa unutrašnjim poletom, sa ritmom koji igri ne dopušta da se spusti na plitku i pasivnu realističku ekspresiju. Iako je to više uočljivo u tendencijama, nego što je i u ostvarenju uvek postignuto, ipak je sve to ukup-

no već jedan stil, koji svedoči o za-_

jedničkom ulaganju i svesti i sposobnosti da se teatar izgrađi kao umetnička i idejna celina.

Ako osmotrimo izbliže vrednost realizacija koje smo videli na sarajevskoj sceni, mogli bismo reći da se one ističu kako očiglednim smislom za oživljavanje svih dramskih kvaliteta koje jedna drama nosi, tako i glumačkom igrom, koja je realistička u ošnovi, prilično ujednačena, i sa pojedinačnim kvalitetima koji se vidno pozitivno manifestuju. Sa tim cd-

' likama je samo i mogla da se poštavi

i u toj postavci prilično scenski i drži Kulenovićeva »Djelidba«, u kojoj je doista teško scenski preovlađati izvesnu unutrašnju statičnost u nz~

Sa festivala u Bitolju

KNJIŽEVNE NOVINE ·

Dvojica naših velikih slikara pred istim predmetom ~

Naša Narodnooslobodilačka vojska, u zajedničkoj borbi sa nepobedivom Crvenom armijom, oslobodivši zemlju, oslobodila je i prosvetu i Kkulturu i umetnost jugoslovenskih naroda od pritiska vladajuće klase, od smrtne opasnosti koja joj je pretila od fašističkog imperijalizma, a otvorila i sasvim nove mogućnosti razvitka. Došlo je do onog što se nekima čini kao paradoks: da oni, koje su velikosrpski reakcionarni nacionaliSti proglašavali anacionalnima, spasavaju nacionalne, istoriske, kulturne i umetničke vrednosti, njih same, njihovu čast i njihov rang prema vređ“ nostima inostranstva, da oni Sspasavaju nacionalno kultumo blago od povlašćenih nazovi nacionalaca, koji su ga prenebregavali, nipodđaštavali i propasti prepuštali.

Tako je oslobođenje zemlje, koje je stvorilo nove uslove za kulturni razvitak, značilo istinski preporod i za Umetnički muzej u Beograđu. (Ranije Narodni muzej, pa Historiskoumetnički, i, najzad, od 1934 do rata, svođen sve više na »salonfeig« PrensPol. kuriozitets-kabinet). Oslobođenje je stvorilo uslove da se, prvi put od njegova osnivanja, počnu objekti inventarisati, proveravati, obezbeđivati, restaurisati i sređivati kao što treba. I prvi put zbirke, po smišljenome planu, upotpunjavati. Naravno, bez razumevanja i potpore narodnih vlasti to se ne bi dalo ni krenuti. Ali iako se o tome u javnosti jedva što i nagoveštavalo, narod je osetio i 1aj preokret. To se videlo iz dveju značajnih pojava. Prvo, nikada, za ovih osam decenija, nije Muzej imao toliko posetilaca iz najširih narodnih sloje“ va, i, drugo, nikada, osim prvih dana po osnivanju, u datim razmerama, toliko prinova, toliki priraštaj zbirki.

Samo primera radi:

Od oslobođenja do danas Muzej je umnožio svoje zbirke sa oko 12.000 objekata. Od toga broja otpada na arheološko-istorisko i etnografsko-lapidariska odeljenja oko 1.000, na numizmatičko odeljenje preko 9.500, na Galeriju 500 slika i grafičkih radova. (Specijalno mesto zauzima zbirka Kkopija fresaka). Tu ima i predmeta konfiskovanih od narodnih neprijatelja, među kojima se našlo nešto i takvih koji upatpunjuju naše zbirke kao što je to planom i predviđeno bilo, ali po vrednosti najznatniji deo prinova čine predmeti koji su po planu traženi, često s mukom pronađeni i otkupije” ni, a, na posletku, i oni darovani, koje su nam rodoljubi s poverenjem poklonili. Potvrđan je moment naše današnjice i to što se takvi primeri množe,

Među prinovama uopšte, ne samo među darovima, svakako je jedna od najdražih, razmerno omalena slika »Pirotska kuhinja«, poklon našeg velikog umetnika Paje Jovanovića. Pre

a rei NU

drame na sarajevskoj sceni

voju radnje. »Rusko pitanje«, koje je dato u režiji koja je u Beogradu 78" mišljena i uz pomoć beogradskog reditelja, sarajevski ansambl je uspeo bolie da poveže u celini i da mu da zaigraniji tempo nego što to pokazuje prikaz istog komada u Beogradu. U Krležinoj. drami režija je pomalo stagnirala, u naročitom traženju sasvim realističkog rešenja, To bi se možda moglo gledati pomalo i kao posledica nedovoljne rediteljske mašte.

Sama Krležina drama je izazvala priličnu diskusiju baš po pitanju kako je režiski shvatiti i postaviti. Ona može reditelja lako da navede na smele i neprihvatljive režiske eksperimente, i sarajevski reditelj, da bi izbegao te »podvodne stene« u drami, vozio ju je nekako isuviše »ša pola pare«. Ali pravilna smernica je jasna, napor je vidljiv, i pretstava »U agoniji« u Sarajevu može da se zabeleži kao jedan od ozbiljno shvaćenih i ozbiljno izvedenih prikaza ove drame kod nas.

| Bkica P, Milosavljevića.

[|

Slika Đorđa Krstića

Veljko PETROVIĆ

nego što govorimo o značaju i vređnosti te slike, ispričaćemo kako je došlo do toga dragocenog poklona.

Naš omiljeni umetnik, vrativši se sa puta u Beč, pre nekih šezdeset dana, došao je u Muzej da obiđe Galeriju. Veliko je zadovoljstvo pratiti staroga, ovenčanog majstora (od 898 godina) kako, s punim razumevanjem i ljubavlju, posmatra rađove mladih naraštaja! A tek kađa je stigao pred slike Đorđa Krstića. Zna se da su bili

vremenici, ali je među njima razlika kao što je, recimo, — po raštojanju! — između Milunovića i Dobrovića. Kađa je primetio tek posle rata na videlo iznesenu, spasenu »Ženu u profilu«, u mekim, zamagljenim, žućkasto-rumenim i smeđim tonovima, koja se, sklopljenih očiju, pojavljuje kao prisen u živoj, zvonkoj tami, tu sliku, koja je i slika i poezija i muzika, Paja Jovanović je tiho raširio ruke i prošaputao:

— E, za to vređi đoći ovamo!

A, kađa je ugleđao onu malu čađa“ vu seosku kuhinju, sa starinskim džezvama, „»zerzevatima«, glibavim stolicama i klupama, — stari majstor, pođ uticajem vizije koja mu je iskrsnula u uspomeni, poče da se doseća: — Đoka je seđeo tu, a ja onđe!

Da se ne bi dužilo, — tek tađa se saznalo prvi put da je to, ustvari, kuhinja jednog pirotskog seljaka, đa su tada, početkom osamdesetih godina, na taj ptt u »novooslobođene« krajeve, pošli zajedno Đorđe Krstić i Paja Jovanović, i đa su tu istu kuhlnju slikali zajedno. I, a to je najglavnije, đa je ta slika — skica Paje Jovanoviča — preživela i sve bombarđovanje i bitku za Beč, da ju je naš majstor našao neoštećenu u 8vome polurazrušenom i opljačkanom ateljeu u Beču, i, doneo u Beograd. On ju je, kaže, zato i doneo đa je pokloni muzeju. A, — to je tako prirodno učinio, — poklonio ju je zajedno sa još degetak slika, skica i crteža, među koji-

' ma se nalazi i jedna izvanredna, ša-

svim .malena skica, možda najsavršemija kompozicija našeg ma)}stora, skica koju nikađa nije stigao da razgadi u velikom obimu. Ali ona, i ovakva, — a uskoro će je naša publika viđeti u novom Muzeju, — čini ulisak monumentalnih razmera.

Tu čađavu, istočnjačku, sumračnu

MILAN BOGDANOVIĆ

Glumački materijal pruža harmoničnu sliku ansambla koji je vođen željom i naporom da se kao celina obeleži jednim stilom, da taj stil podvrgne realističkim principima, da, prema tome, neravnine i u glumačkim mpgućnostima što je 'noguće bolje izgladi. I taj napor se dobrim đelom i ostvaruje. U tri pretstave nije se mogao videti nijedan glumac koji upadljivo stoji ispod opšte umetničke linije. Ni za jedan lik na sceni ne bi se moglo reći da je apsurđan, da je ostvaren bez ikakva glumačkoga smisla i bez imalo đara. Ali ih je bilo, zato, koji su i smisao i dar jasno i pouzdano osvedočili. Lik »Muktara«, na pr., u »Djelidbi«, za mene je jedna od najboljih glumačkih kreacija koje sam ja kod nas u poslednje vreme mogao da vidim. Nisu mnogo ispod njega ni drugi neki likovi u toi komediji (pretsednik Narodnog odbora, na pr, kao živo oličenje četničkog stava i držanja). Moju pažnju je privukao Lenbah u »U agoniji«, za koga mislim da je, i po koncepciji i po igri, i vrlo zanimljiv i prilično relje< fan. Laura raspolaže nesumnjivim dramsknm akcentima za jednu ovakvu ulogu. U »Ruskom pitanju«, Smit, iako se ne može meriti sa beogradskim Smitom, imao je jasnu i dobro ostvarenu jndiviđualnost, i ostavio je utisak.

Ovome članku je bio cilj đa istakne doista lep nivo na kome se đananš nalazi to pozorište, da podvuče da to nije nikakva slučajnost, i da nije taj nivo ni usamljena ni izuzetna stvar

u našim današnjim prilikama, To je,

između mnogih, bezbrojnih drugih, samo novi podatak o društvenom i životnom progresu koji se danas kod na8 ostvaruje. Kako na svim drugim,

tako i na kulturnom planu.

Rad Paje Jovanovića

|

kuhinju u Pirotu slikao je Paja se deći nešto uđesno od Đorđa. Te dve slike postavljene jedna poređ druge, takoreći se iUupotpunjuju. Osobina »prosštornosti« koja karakteriše slikarstvo, omogućuje da ih posmatramo simultano, đa uživamo u njima u isti čas, u svakoj posebno, i upoređujući ih. A, one #u, ujedno, i vrlo poučan primer. Tu se vidi kako istu temu obrađuju dva različna umetnička karaktera, temperamenta, dva | ukusa, dve jake individualnosti. Sva“ ki je, verovatno, nešto izostavio a nešto naglasio ako čak nije i dodao. Šta i u kojoj meri? Koji je bio bliži stvarnosti? Pored takozvane »Kali grafije« jedne i iste epohe, šta ih odvaja, šta suštinski spaja? I da li su uticali jedno na drugo, i koliko?

Obojica mlađi, talentovani umetnici, obojica Još pod izvesnim uticajem Minhena, uđaljenog odjeka Riboovog i Kurbeovog Pariza. Sađa, po zavIšenom njihovom delu, može se kon“ statovati: Krstić ostaje na toj skali boja, na tome osećanju stvarnosti, – gdđe predmeti, pojave, izviru iz mraka noseći na sebi poteze, ivice, mrlje i površine, kao naporne, bolne pobe" de svetlosti nad večito ustremljenom, tragičnom tamom; zato njegova Ppaleta, vuče na Karavadža, nešto na Špance i Mlečane, to su ti ledenom korom pokriveni vulkani. Zato je, najzad, i ovaj najskromniji predmet iznesen u toj borbi hladnosrebrnastih tonova sa nešto toplih kestenjasštih. Pa je ta borba zapravo nad-tema, to je što goni posmatrača da uživa i da misli: Bto, i u takvome sumraku ljudi žude za punim životom!

Slika Paje Jovanovića koja je nešto šira, sva je u bojama pržene kave, foplog, unutrašnjeg, vidrinog Wkrzna. Jeste, sirotinja, primitivnost, beđa, ali, na kraju krajeva, samoza?” dovoljna, ili bar, rezignovana, preo• bmuta u pozitivno podržavanje Vedroga života, u prkos frošnih sredstava. Na ovu Jovanovićevu sliku potsećaju pozađine, aksesoari njegovih šiptarskih i crnogorskih kompozicija. Ali, dok je tamo sveđdeno na vir? tuoznu registraciju, efektno upotpunjavanje, ovđe je vizija pitoreskne istočnjačke stvarnosti sama sebi cilj. Ni jedan naš slikar — đo Ljube Ivanovića, u sasvim mođerno transponovanom izđanju — nije se ovako, nesvesno, nehotice, a kongenijalno digao do velikih holandskih majstora kao Paja Jovanović u ovoj slici,

O tome će publika moći da se uveri kađ uporedi, jednu uz drugu, te dve slike.

A fotografski snimci, i, verovatno, tek ovi otštampani na novinarskoj hartiji? — to je nešto, neki nagoveštaj, neka aluzija, nalik na divnu” poeziju u stihovanim prevodima ili na opise dela lepih veština, Slike treba gledati. . ––– isisngaBN”"J|i“i..— —— mRIMMMČ

o“

Prevodi u službi kulturnog jedinstva

naših naroda

Iz oblasti uzajamnog prevođenja }

dela nacionalnih Rknjiževnosti naše” zemlje, na liniji stvaranja zajednič-

kog kulturnog blaga, ističemo dve

pojave, raznoga karaktera ali istog. značaja. U »Državnom knjigoizđatel- ' stvu na Makedonija« objavljen je, krajem prošle godine, prvi prevod. klasičnog dela jugoslovenska knjiže cu

vnosti, Njegoševog »Gorskog vijenobsiı

Prevod Blaža Koneskog, koji je izišao u trećoj godini razvitka potpun

mlade makedonske književnosti, prete

stavlja dragocen prilog ne samo ma=

kedonskoj, nego | opštoj jugosloven= ~

skoj kulturi,

Početkom ove godine Državno davačko preduzeće Rlovoble pris

pilo je izdavanju zbornika nove

književnici, Svojim radom na dima oni su pokazali ljubay . najmlađoj književnosti našć

\

i Na