Književne novine
}
STRANA ž
NIIMi | ii 1r0afi „III IN“
Sigurno je da bi se čak i Tertulian, koji je prvi formulirao omiljelu parolu Crkve: »Credo quia absurdum este zgrozio nad absurdnošću i cinizmom izjave popa Krunoslava Draganovića (koju masovni ubojica Ljubo Miloš navodi na suđenju) da je »NDH« bila Civitas Dei — zemlja božja. \ . * Teolozi su, istina, počev od Avgustina, na razne načine op'sivali zem-
lju božju (obećavali su je redovno poslušnim vjernicima tek na onom svijetu). No da će se naći svešteno lice koje će za stvarnost Jasenovca,
Gradiškc i Jadovna, za »državu« poprskanu krvlju od čizme običnog stražara do nadbiskupskog križa izjaviti
da je to upravo bila zemlja božja zato je bilo zaista. potrebno dočeka-
ti eru Pavelića, Hitlera, Parnella i Pia XII.
Na optuženičkoj klupi sjeđe funk
cioneri, izvršni organi i ideolozi «zemlje božje« koji su pokušali da je ponovno obnove,
= Ljubo Miloš. Bilansa djelatnosti tog | Wrupnog mladića koji skrštenih ruku sjedi u zelenoj engleskoj uniformi bila je tisuću i tisuću izmrcevare| nih, zaklanih i streljanih „logoraša. Svoju je karijeru počeo kao činov- nik Luburićevog uređa, a od mjeseca studenog 1941 bio je zapovjednik radne službe u logoru 3 u Jasenovcu,
Ravnođušno je opisivao Miloš masovne likvidacije.
Predsjednik: Da li je bilo slučaje va da je neki zatočenik bio sano onesvješten ili ranjen?
Optuženi Miloš: Vjerujem da je bilo.
Predsjednik: A šta se radilo s njima?
Optuženi: Ako su bili onesvješteni tako su ih sahranili.
Predsjednik: Onako žive?
Optužepi: Da.
Do njega sjedi Amte Vrban, na moršavom licu prolaze drhtaji uhvaćene zvijeri. Ubijao je, kako sam kaže, kao i svi ostali, No po iskazu svjedoka bio je jedan od najokrutnijih koljača. Na Oštarijama je uče· &tvovao u likvidaciji 600 Židova, ali se više ne sjeća kad je zapravo bio pokolj cigana u Građišci, Trovao je djecu od 2 do 10 godina: »Odveli smo ih u jednu sobu, nije bila velika ni 4 x 4 metra. Onda sam bacio plin«.
· Zapovjednik svih ustaša
Božidar Kavran, jedna od centralnih ličnosti ustaške terorističke emigracije. Po zvanju je magister farmacije. Tim se je zvanjem, još od studentskih dana, najmanje bavio. No čini se da ipak nije htio izgubiti svaku vezu sa »strukom« pa je odmah 1941 prisvojio jednu židovsku drogeriju.
Općenito on se smatra »ideologom« i krivo mu je što na optuženičkoj klupi sjedi zajedno s »običnim« banditima. Između svog »ideološkog« rađa i Jasenovca om ne bi htio viđjeti nikakve veze,
No koji je bio ideal toj »profinjenoj« duši? Maks Luburić, za koga smatra da je najveći Hrvat koji se u poslednje vrijeme rodio. :
Poslije bjegstva iz zemlje Kavran je u Austriji i Italiji svesrdno radio na tome da odgoji što veći broj koljača koji će biti dostojni lika Luburiće= vog. Održavao je kurseve za teroriste, održavao veze sa imperijaiističkim špijunima, izgrađivao je platformu i direktive za »rad« terorista koje će ubaciti u Jugoslaviju.
Teoretičari i praktičari klanja
Kavran nije jedini »teoretičar« među optuženim. U tom spletu »političara«, agenata, popova, štrajkbrehera, profesionalnih ubojica (što su svi oni direktno ili indirektno bili) nalazi se i Vjekoslav Blaškov. Zdepast, izbuljenih očiju, ćelave glave obrasle nekim „mahovinastim okvirom. Odgovara drsko, Ako se kriminalne osobine zaista odražavaju na vanjštini, on, Vrban i pop Liko klasični su primjerci iz Lombrozovljeve galerije.
Blaškov je šta više »radnički teoretičar«. I to ne od jučer. Već se
- kao ftajnik podružnice HRS-a pokazao aktivnim štrajkbreherom radničkog jeđinstva i denuciantom.
»Marksističke · organizacije među hbrvatskim radništvom ubačene su cd maših narodnih neprijatelja i one moraju biti uništene i likvidirane«, pisao je 1940 i potpuno je logično da će poslije nekoliko godina taj bjesomučni liferant hrvatskih radnika za njemačke tvornice, u članku »Europa i boljševizam«, apostrofirati Gbbbelsov govor kao »glas savjesti čovječanstva«, Skladno toj svojoj gobbelsovskoj »savjesti« on dalje tvrdi: »Nijedna „mjera koja se protiv židova poduzima ne može biti nečovječna«. Svojim načelima ostao je vjeran đo kraja. Samo poslije rata ovaj »radnički ideolog« pretvorio se u praktičara — terorista. Na to da će
se radnička država znati efikasno braniti od takvih ideologa nije računao. , |
Jedan do drugog sjeđe »teoreti-
čari« i »praktičari« klanja.
Šef policije u Gomjem Vakufu i Bugojnu, Branko Kuštro. vjerovatno nije mislio da će mu ime posftati geografskim poimom, Pa ipak jedna jama u blizimi Bugojna zove se Kuštrina jama. Ovamo je bacao le. ševe onih koje je dao pobiti i one koje je sam ubijao. Ime njegovog? Kolege, šefa policije u Sarajevu Emila Tuka postalo je također poimom. Sinonimom najzvidrskijih mučenja koje ljudski um može izmisliia uspostavljanju poredka u kome bi Tuke ponovo izricale presude pri jakih sudova, Panići predavali SsVOje vlastite žene na likvidaciju, Blaškovi trgovali radničkim mesom, radio je i velečasni Liko, Naravno, i taj svećenik smarkantnog
profila s naočalima bio je samo »teoretičar«. Svi putevi vođe u — Vatikan
Nepogriješivim instinktom (ili to nije bio samo inslinkt”) bježale su poražene ustaške glavešine pod okrilje rukovodilaca »ecclesiae militans«. Uostalom prije ovog procesa nije bila nejasna uloga Vatikana u zaštićivanju ratnih zločinaca, njcgovo Ssaveznišlvo u imperijalističkoj zavjeri protiv svega što je progresivno i miroljubivo u svijetu.
Revnosno zauzimanje za ravnatelje oswiecimskih krematorija i {ašističke zločince svih boja i nacija nije dopuštalo sumnje da će i Pavelićevi i Mačekovi »bojovnici božji» s ugroženog antemuzralisa biti lijepo primljeni. 1
Te prijateljske veze su imali već (ne samo sa Stepincem) s onim kardinalom iz »međunarodne komisije« koji je u Jasenovcu utvrdio da ie sve u najlepšem redu ·
Uopće, u ovoj vrlo neduhovnoj ak ciji špijunskih izveštaja, mitraljeza, radio-stanica i diverzantskih planova neobično se često susrećemo s kardinalima, Monsignor Ruffini pohitao je u ustaški logor da održi ohrabrujući govor, bečki primas Initzer smatrao je za dužnost da ponese ustaške memorandume u Rim kod nadbiskupa Rorechena raspravljalo se o ponovnom uspostavljanju Dunavske monarhije. (Pavelić i Pio XII su valjda mislili da. će imbecilni naftalinci k. u. k, kasarni moći odigrati još jednu reprizu).
Lik popa Draganovića pojavljuje se poput sive eminencije čim se radi o povezivanju Pavelića sa 5VOjim „doglavnicima ili mačekovcima, oslobađanju zločinaca iz logora, doz-· naci za papinsku menzu, falsificira-– nim pasošima ili finansiranju teronista. e
"Trebaš li novaca? — Obrati se samo na fra Mandića, ekonoma Franjevačkog reda. Kriješ li se pred vlastima? — On će te sigurno uputiti u neki gostoljubivi samostan, A ako se ne pojavljuje ni Draganović ni Mandić, neizostavno će igrati ne ku ulogu tajnik krvoloka — nadbiskupa Šarića, Zec ili pop Jole ili Cecelja, a ako ni jedan od njih, onda južno-američki fratri.
Čovjek bi rekao da se radi o pripremanju nekog hodočašćenja, tolika je užurbanost i agilnost tih duhovnih lica. Radi se o sasvim dru-. gom, O ubijanju organa narodne vlasti, o uništavanju telefonskih postrojenja, o Slanju špijunskih izvještaja imperijalističkim silama.
No u toj igri u kojoi nastupaju najkrvavije spodobe ustaškog režima svi putevi vode u Vatikan.
A iz Vatikana?
Iz. Vatikana u Argentinu, Trst, terorističke škole u Austriji, i napokon, na jugoslavensku granicu. Direktive su jasne ij nedvosmislene. Kanali za prebacivanje organizirani su. Oružje pripremljeno. Novac osiguran. Jedna grupa terorista polazi za drugom.
Zaista nije krivnja Vatikana ni im-
perijalističkih špijunskih centara da precizno smišljeni plan nije uspio. _ Optuženi Nikola Stanić odgovazajući tužiocu izjavio je: Poslije oslobođenja pobjegao je u inostranstvo gdje je prošao kroz više logora. Iz Italije je htio da se prebaci u Argentinu, ali su i njega vratili u Rim. Pop Draganović mu je govorio o »akciji« u zemlji. »On mi je rekao priča optuženi — »Otiđite u Rim i obratite se na čovjeka, na kojega ću vas ja uputiti. Ako i nakon toga sastanka ostajete kod toga, da se ne želite vratiti u šumu, ja ću vas svojim sredstvima brodom uputiti u Argentinu«. U Rimu smo pusii: e dva da na ostali bez sredstava i htjeli smo se ja viti u kvesturu, ali se taj čovjek posrednik sam javio i uputio nas u manastir Santo Cielo. Kako nismo imali novaca dolazili smo u papinsku menzu, Prije odlaska iz Rima u Austriju pop Golik blagoslovio nas je i zaželeo »sretan put«.
. Uskrsnuće....
Nema stope na teritoriju na kojem je vladao po Papi »dobar Hrvat i dobar katolik« Pavelić koja ne bi bila natopljena nevinom krvlju. Nema čovjeka koji ne bi oplakivao nekog svoga. Nema sela u kojem nisu pustošila Miloševa i Kavranova sabraća, i možda nema kuće u kojoj nije odjeknuo dječiji plač u strahu pred nožem,
Da, tako je izgledala ta poglavnikova »zemlja božja« za koju su fratri molili »Tedeum« i klali po Jasenovcu.
NDH je. nestao, ali još nisu zacijeljene sve rane koje je lašistićka strahovlada prouzrokovala. Još bolno peče sjećanie na ubijen .
Papa (koji je tronut slušao koncert koljačkog zbora na vatikanskom radiju) duboko se ražalostio nad propašću »zemlje božje«. I sveti otac u društvu četničkih vojvoda, Mačekovih zaštitara i imperijalističkih agenata poradio je na fome da je uskrsne.
Papa vjeruje u usksnuće — to mu spada 'u profesiju. No to uskrsnuče nipošto nije očekivao od nekib transcendentnih sila ili fikasnosti svoje molitve. Ne, naprotiv on"se latio sasvim ovozemaljskih sredstava. Uslaškog noža, lire, rađio-stanica, pištolja.
On bi želio 06pet vidjeti svog odanog sina Pavelića na čelu božje« NDH. Umjesto toga dočekao je da ubojice (kojima ni niegov blagoslov nije pomagao) “odgovaraju za svoja nedjela. Pred ovozemaljskim sudom, pred narodnim sudom.
Ne znam da li papa snm v'eruie u svoju nepogriješivost, Ali ako je vje-
rovao u uškrsnuće NDH, onda se pre-
vario, kao što se varaju najobičniji politički kratkovidi smrtnici.
Kavran, Tuk, Miloš i ostali teoretičari i izvmšni organi Pavelićeve »zemlje božie« već su se uvjerili da ie ona zaista umrla. I to definitivno. Rodila se nova država, a ova je nenarušiva i nepokolebljiva.
Đuro TAMARIN
»zemlie, .
i -K_-– —— ——-- _–- —C––. ———. – B– –– „„š„- —- IT —c
i tvojot stih
e i
Slušaj od tvoite zboroj
probiva otrov
KNJIŽEVNE NOVINE
POETSKI ODGOVOR '
Na nekoj bugarski poeti — klevetnici koi preku stranicite ma »Rabotničesko đelo« go klevetat
Tito, našata Partija i našiot narod | .
i rove,
otrov, · kapka po kapka, y dolgo'
no koga so tebe sporam čuvstvuvam ·
ne čovek pol-čovek ko ti —
zad usmivka krien,
deka sum čovek,
vo lagi — otkopi
no čovek so čoveško srce... za mene Tito e Grmeč, Sutjeska,
Kozara, Kozjak
vo sedum ofanzivi rođen
svien,
đa živee dovek,
| za mene
"Tito e pesna v zavodi,
Za mene...
a ti ke sporiš ednaš so svojata sovesi. Jas koga tebe te slušam gorčliv ost
i mesto lirika bela
časkum i usmivot Titov
na mojot se krši
. 'stihot go davi v glasot mi probiva pelin,
pred mene pak ke se javi
kako na čelik.
Slušaj ti trueš, a Botev smurten
od zidot
gledaj pod vegi mu bie 'rastr el
te gleda,
od lutost i prekor —
Znaj ke se zastrami utre od tebe i ke se strami . i taa
A kako ima mera so koja
tvoeto čedo,
na čie si rasnal mleko.
čuvstva se merat,
čuvstva tvoi . i moi —
*
na kantar srce bi podal,
da vidiš kolku e teško, ođ topla ljubov
i vera,
za eS-eS-eS-eR, kon koi što zamavot
Tuku i v ovaa ljubov, učebnik
v građba me vođi.
najmlađ sum v Ka Pe, ·
što sum se učel od bukvar
kovan so Titova raka,
i ako zatreba ednaš
pečat so krvje ke udđram,
i ako... no da li ke znaeš
Slušaj — } tvojata pesna . e kobra v trnje mojata
zlatoper sokol,
jas kolku Moskva ja sakam?
što debne,
kon večna prolet što ita —
nad Šar, i nađ Triglav, . nad Ozren i sega
. za koja
ljubov i griži
nad našata zemja.
nosi pod vegite Tito.
Peam, i a koma utre
utroto razgoni čadje,
i koga ' v zraci ni sleta,
ke grmne pesnata moja, ko zamav.
a ti pred likot na Tito j navedni glava
ko ptica, na boračko ramo,
} od bitka
i gradba,
vo stramoj.
Peam a skriena taga
v nespana zenica teče,
za krvta Titova topla - plisnata
vo ofanziva,
peam i so tebe sporam:
Večen vo našite pesni,
Tito kc ostane večen,
'P večen VO načiot život.
Slavko JANEVSKI
· Borba | proliv
Još 1925 godine, polemišući sa po-. | zorišnim formalistima u svojoj knjizi
BROJ 28
POVODOM. DESETOGODIŠNJICE SMRTI K. S. STANISLAVSKOG
e.
tr:
j 35 Yi Mel IH
»Moj život u umetnosti« Stanislavski je pisao: »Suština sadašnjeg života ljudskog duha je duboka i važna, jer
se ona stvarala u patnjama, u borbi il, podvizima, usred neviđenih po svojoj. žestini katastrofa, gladi, u revolucio=
narnoj borbi. Taj veliki život duha ne može se izraziti spoljnom zaoštrenošću, forme, ne može se ovaplotiti ni uz pomoć akrobatike, ni konstruktivizmom, ni drečećim luksuzom i bogatstvom režije, ni plakatnim slikama, ni futurističkom smelošću ili, naprotiv, jednostavnošću koja. dolazi do potpunog ukidanja dekoracija, on se ne može
ovaplniit: m: pomoću veštačkih nose--
RK. S. Stanislavski
va ili kaugova koji su slikani na obrdzima, ni svim tim novim 8&poljnim na” činima i preteranom glumom ghumaca koji se obično pokrivaju modernom rečju »groteska«. Za izražavanje velikih osećanja i strasti potreban je veliki glumac — glumac koji ima ogromam talent, snagu i tehniku«.
U toku svih šezdeset godina &vog stvaralačkog rada u ruskom pozorištu Stanislavski je dosledno produbljivao svoje realističke pozicije u umetnosti·
PFormalizam u umetnosti ima veliki broj vidova i zato je naročito opasan. Najprošireniji u pozorišnoj praksi »vulgarnis vid formalizma Stanislayski je nazivao »zanatstvo«. Ogorčenoj borbi protivu »zanatstva« i »trafareta« Stanislavski posvećuje puno snaga u svim fazama svojih stqaralačkih traženja. Druga, neuporedivo 'komplikovanija i prefinjenija vrsta formalizma,
prema Stanislavskom, jeste takozvana ·
»škola pretstavljanja« koja se rodila na tlu zapadnog, evropskog (u glavnom francuskog) pozorišta i koja je u ·'prošlosti uzalud pokušavala da potčini svom uticaju rusko realističko Dpozorište. Ovoj školi Stanislavski ie
uspešno suprotstavljao besmrtne kla- .
sične tradicije ruskog pozorišnog realizma, koje su došle do svog snažnog izraza u stvaralaštvu Šćepkina, Jermolove, Šaljapina, i takođe i čitave plejade „istaknutih majstora Malog moskovskog pozorišta i Hudožestvenog teatra. ~ .
Još jedna vrsta formalizma, protivu koje je Stanislavski vodio najaktivmiju borbu sve do poslednjeg dana svoga života, bio je, kao njegov najnoviji vid, takozvani »rediteljski lormalizam«, ye kd
U stenografskim beleškama o radu K. S. Sanislavskog s učenicima u njegovom studiju 1935-1938 godine, a takođe i u zapisima proba Stanislavskog u opernom pozorištu koje nosi njegovo ime, mi nalazimo veoma važne misli o putevima i načinima savlađivania formalizma na svim stupnjevima pozorišnog stvaralaštva. Ove misli odnose se na 8ve osnovne vidove forma– lizma.
Govoreći o »zanatstvu« Stanislavski daje jednostavnu ali jasnu definiciiu suštine svakog »pozorišnog trafareta«. Za vreme rada u svom studiju 1985 godine on je govorio . interpretatoru uloge· Čackog: »Uđite i pogledajte naokolo, šta želite vi da radite? Ako vi odmah počnete da glumite, onda, ne osećajući ono što radite, vi ćete neminovno upasti u trafaret, a trafaret je baš rezultat akcije koju vi ne preživljujete«• »Trafaret je vrlo zgodan, — govorio je Stanislavski, — ja sam skoro ·:sve svoje uloge počinjao trafaretom. Često se dešava da glumiš punom snagom, vanredno zadovoljan samim sobom, očelciješ posle pretstave čestitke i ushićenje, ali niko se ne ushićuje, Tađa počinjem sam da zapitkujem i na kraju krajeva neki otvoren čovek odaje se: »pa vi ste danas glumili koristeći se najtrivijalnijim glumačkim trafaretima«. Eto kako ulaze u naviku trafareti. Čak i čovek koji je više godina proveo na pozornici, teško ih otkriva u samom sebi«.
Borba Satnislavskog protiv »zanatstva« odražavala je samo jednu sštranu njegove borbe protivu formalizma. Isto toliko pažnje i snage on je po svećivao borbi protivu drugih prefinjenih vrsta formalizma u umetnosti. Nžegova neumorna svakodnevna propaganđa ideja, koje raskrinkavaju unutrašnju prazninu i jalovost takozvane »škole pretstavljanja«, prolazi kao crvena nit kroz sve godine stvaralačkih traženja Stanislavskog. Svestrana kritika »škole pretstavljanja« pomogla je Stanislavskom da pronađe i formuliše svoje pozitivne stvaralačke ideale — ideale stvarnog realizma.
Pormalističke tenđencije koje su dolazile u Rusiju sa zapada nisu se ograničavale na uticaj »škole pretstavljanja«. Kult gesta"koi je u svoje doba dobio svoje. ovaploćenje u praksi mla=
dog Kamernog pozorišta, koje je tada
rf
fonislorvskog formalizma.
T '
doživljavalo period formalističkih zanosa, uvek je najlazilo na gnevnu reakciju Sanislavskog koji je odmah shvatio antirealističku suštinu tog kulta. Taj stav Stanislavski je sačuvao save do poslednjeg dana' svog života· Godine 1937 on je govorio učenicima studija: »Nama nisu potrebni igrački pokreti. Potrebno je da se svi pokreti diktiraju iznutra«. »Ne treba gestova, — govorio je on, — svi gestovi mo= · raju da se pretvore u akciju. Tek tada oni imaju pravo da budu na pozornici«. | Borba Sanislavskog protiv mehaničkog gesta u glumačkom. stvaralaštvu koji postaje sam sebi cilj, olakšala mu je pravilno rešenje problema ponaša-– nja glumca: na pozornici, Analizirajući ponašanje glumaca koji oživljuju svoju ulogu na pozornici, Stanislavski odlučno odbacuje jednostrano formalističko shvatanje suštine fizičke akcije i stavlja fizičku akciju u nepasrednu zavisnost od njegovog sadržaja. »Pod svaku žizičku akciju treba.
ubaciti unutrašnju suštinu«, — govori
Stanislavski. I, kritikujući kratku tačku na cirkusku temu koju su izveli učenici, on. dodaje: »Prikažite sasvim istinito život ljudskog tela i ubacite još ispod toga Život ljudske duše, jer drukčjje ova je tačka mrtva. Ispod ovog mora da teče neki život.«
· Kritikujući govor svojih učenika na pozornici, Stanislavski je govorio: » Rečenica još nije kod vaš postala alccija. Pustite misao da teče· Zašto ste do“ šli ovamo? Da biste jeli? To nije in
'teresantno, ne vredi.da se to iznosi na
pozornicu. Znači, vi ste došli da jedete a istovremeno da'uradite nešto drugo. Tog »nečeg drugog« vi nemate. Ako neka unutrašnja misao, suština bude išla ispod ovog, to će biti umetničko delo. Zasada to je 'samo nešto spoljašnje, formalno.«
Unutrašnja opravdanost pojedinog gesta, rečenice ili reči, pojedine akcije . na pozornici još ne garantuju glumcu da njegovo tumačenje uloge u celini :bude organsko i istinito. »Nekoliko akorda, — govorio je Stanislavski, koji su iščupani iz simfonije ne sačinjavaju muzičko delo. Niz gestova koji nisu logički povezani među sobom ne sačinjavaju igru. Potrebno je pronaći liniju događaja, onalognu liniji živola. »Istinu umetnosti Stanislavski je uvek tražio ·u živom životu, u suprotnosti sa formalistima koji ga svesno ignorišu. -
Kao karakterističnu crtu rediteljskog formalizma Stanislavski je smatrao despotski. stav prema glumcu, ignorisanje njegove stvaralačke individualnosti. Formalistički stav takvog reditelja Stanislavski karakteriše na sledeći način: »EBvo došao je reditelj i govori: ođavde vi idite onamo, posle ovamo, ponovo ftamo·.. Osećate da, mesto da gledate u život, i mesto da tražite svesne logične akcije, vi ćete gledati samo na reditelja. Umesto da sami stvarate, vi počinjete da podražavate tuđe stvaralaštvo, počinjete kopirati, tj. vas su primorali da stalno kopirate tuđ život, da živite tuđim mislima, ne stavljajući pitanja, nego samo pokoravajući se naredbi.« .
· _ Mrtvoj ukočenoj mizansceni koju je
izmislio ređitelj formalista, Stanislavski suprotstavlja živu mizanscenu koja se prirodno rodila u samom životu.
Kako treba savlađivati ukočene »rediteljske« mizanscene? U razgovoru sa učenicima 1937 godine Stanislavski je odgovarao na to: »Najglavnija stvar je · unutrašnja linija... Ja bih želeo da glumac ne glumi prema naučenim mizanscenama. Mi ćemo raditi ovako. Evo sve mizanscene su uspostavliene. Odjednom glumac dolazi na binu, a bina je okrenuta prema publici drugom stranom. Promenjeno je čitavo planiranje: Šta radi glumae? Ako je to glumac koji igra po trafaretu, ako je on navikao da tumači ulogu po mizanscenama, ako on nema umetnosti nego
. samo zanatstvo, on meće moći da glu-
mi. Jedini spas ovde je unutrašnja linija. Ako vi čvrsto znate unutrašnju liniju, vi ćete moći da radite pod najneobičnijim „uslovima. „Navikavajte glumca na ekspromte u mizanscenama da bi on sam nalazio gde je zgodnije da primi gosta ili da izjavi ljubav.
Stanislavski uvek postavlja i praktično rešava pitanje o novim putevima u umetnosti. Novinu tih puteva on shvata'duboko realistički. On pita: U čemu se. može dati nova umetnost? Da se daju nove dekovacije? Da se glumac stavi glavačke?« I odgovara: »To neće biti novo... Potrebno je ići po unutrašnjoj liniji«.v Potpuno je jasno da pod »unutrašnjom linijomi« Stanislav- . ski podrazumeva duhovni život juna= ka pretsštave.
On je gledao na taj pojam u prisnoj vezi sa sadržajem koji daje umetnosti savremenost: „On je. objašnjavao učenicima da se pozorišni lik koji je neposredno vezan za savremenost ne sme ovaplotiti na pozornici pomoću formalnih sredstava. Za stvarno umetničko ovaploćenje tog lika glumac mo- · ra imati duboko shvatanje procesa koji se obavljaju u životu.
Jeđanput učenici su izabrali za temu svog rada tačku u kojoj su hteli da prikažu na bini poznati kip Muhine na Pariskoj izložbi koji pretstavlia am-
·blem socijalističkog rada. Prikazujući
učenicima put za rešenje tog zadatka Stanislavski je govorio: »Vi morate da
· shvatite sav značaj nada koji je iz-
eden, da se prožmete shvatanjem socijalističkog života i tek tada... '
· ćete moći da prikažete taj kip«.
"Ove reči velikog pozorišnog realiste potpuno jasno pokuzuju da je životni izvor njegove neumorne borbe protivu formalizma u pozorišnom stvaralaštvu bila niegova organska povezanost sa životom koj:m žiti čitava sovjetska socijalistička savremenost.
(Iz Sovjetskog iskustva«) L. OHITOVIĆ