Književne novine

-- Akademsko pozorište Kultur; e _ _ metničkog društva Beogradskog uni__ Verziteta »Branko Krsmanović« izve| do je, u okviru festivala Omladine Jugoslavije, Nušićevu komediju »Sum» njivo lice«. Ovaj prikaz, koji je oce. | njen za prvu nagradu, privukao je _ pažnju, 1 on je doista i zaslužuje. To je ne samo jedan ozbiljan režiski i _ Blumački posao, već i poduhvat da se Nušiću sadržajnije, savremenije i Idejno ispravnije pristupi. I zato se | ___na \Ome prikazu treba zadržati, uka– ____Zati na pozitivne strane u njemu, a “utovali što je za diskusiju. jr: O Bre Svega, pozitivan je izbor koma| , da, Taj izbor pokazuje, u prvom re| du, težnju đa se ne ide za krupnim i | komplikovanim dramskim „sadržaji_ | ma, koji vrlo često imponiraju mla___Gdim dramskim kolektivima, nameću~ Ći im se svojom značajnošću, ali isto___ Vremeno i fieško pritiskujući snage pp Binedorasle da ih iznešu. Osim toga,

_ Akademsko pozorište je pravilno shva=l tilo da, u okviru dramskog takmičenja omladine Jugoslavije, dramska

grupa studentske omladine Srbije treba da se javi sa jednim dobrim * srpskim dramskim sadržajem. Birajući u tim „granicama. „Akademsko

ozorište je izvrsno postupilo zaustavivši se na Nušićevom »Sumnjivom lica«.

Ono je time pokazalo da nije pod- leglo jednom, u ranijem vremenu' u789 tvrđenom, i još pomalo važećem gle. dištu, da je Nušićevo »Sumnjivo lice« Se. beznačajna lakrdija, komad za sme-

_ Juriju i cirkusiranje, materija uglav|, nom za putujuće družine i diletantske

"PBrupe. Preko njih je ova komedija, un!Zavana, i doživela tužnu sudbinu ___da je dugo vremena gledana sa Visii ne i otstranjivana od svakog pokušaja da se shvati i protumači kao jedna od najozbiljnijih Nušićevih tvorevina, što ona svakako i jeste,

Ako je Nušić igde vidno satiričan, politički ispoljen i oštar u kritici, to Be doista takvim pokazuje u ovoj komediji. Kod Nušića uopšte ima u znat nijoj meri političko-društvene satire — više političke, nego li društvene nego što se to nekad htelo u njemu da vidi. Ali ona je, po sili prilika, uvek nekako diskretno provlačena. Satiru je Nušić pronosio kao kontrabandu, pokrivajući je sadržajima za Smejanje. U »Sumnjivom licu« on je _ Satirično mnogo direktnije. Ova nje:: gova komedija neskriveno satirično

šiba po aparatu upravne vlasti obre=-

novićevske Srbije, izobličujući je u

nekim tipičnim odlikama, koje se su-

štipski nisu izmenile ni kasnije pod

Karađcrđevićima, niti u doba stare

Jugoslavije. I tako jie Nušičevo »Sum— njivo lice« sačuvalo satiričnu žaoku sve do definitivnog sloma te vlasti i društveno-političkih odnosa koji su je "uslovljavali. I zatoa je, valjda, u ranijim vremenima i bila tendencija da se u prikazivanju te komedije težište -*raži u efektima koji zasmejavaju, da bi se sama ona oborila u rangu.

Zasluga je mladog dramskog akademskog kolektiva što se danas vraća »Sumnjivo lice«, sa jasnom težnjom đa ga uspostavi i afirmiše u satiričnom njegovom karakteru. To bi bila druga pozitivna odlika ovog pokušaJa. Rešavajući taj problem, koji je u stvari deo problema kako pristupiti danas Nušiću na ideino ispravniji način i kako ga »uozbiljiti« kao vrednost, Akademsko pozorište nije palo u zabludu da Nušića treba oslobađati od njegovih čistih komediografskin kvaliteta i da ga treba prikazivati u _ obliku koji bi publiku, dok gleđa Nu| - šića, naterao da se ne a&meje, ili da „Se manje smeje. Nušić koji zasmejava | organski je neodvojiv od Nušića ko~ ji izobličava. Svaka operacija tu bi-

la bi ın suštini neka vrsta vivisekci=

je. Ubijajući jedno, neminovno, .ne| izbežno posledično se obezvređuje i - ono drugo. Akađemsko pozorište je u rešavanju fog problem, našlo meru: izbeglo je da se stvar pretvori u lakrdiju, a ostavilo sve čiste komične

_ početničkih stihova. I to je dobro.

"Takve pesme kao što su »Umrli ste«, | »Izgnanik«, »Ne pružaj ruke«, »Ratamru« i još neke — iako nisu prvog reda po umetničkoj obradi — svojom idejnošću ifoliko nađmašuju neke poznafe i po formi »besprekorne« Šantićeve pesme, đa bi bilo štetno izostaviti

U pomenutim pesmama — koje su _ vrli zatočnici »estetike« držali u tame zajedno sa osuđenim prvim deJom pesnikova rada — na samom po| „svoga stvaranja, Šantić je nedisleno stao na stranu ugnjete{, izražavajući veru u njihovu poi 4 ičku buđućnost i bacajući pla“ meni protest u lice nasilnicima. Već ž 1890, 'kad je imao dvadeset i dve go(Y dine. tri godine pošto je objavio prvu | pesmu,„on je mučeni u seljaku upući. Vao reči pune ohrabrenja, »Pregnuća | krepkih „varaju vedre dane« saru«). 1894 u pesmi »Orlu« Oo_vao je njegov ljudski i slobođarTi poklič: : ; | Ja bih slave, da slobodu javi, _ Da otpanu vi sa ruka; Ja bih slave što dželate davi ___A nevoljne podiže iz muka. - 1896 u pesmi »Živi!« objavljivao je svoj borbeni program: Živi đa brišeš one suze vajne Sto oko mute potištenom robu,

Onom što cvili s nevolje beskrajne U tavnoj noći, dubokome grobu .

- Zivi da buđeš trepet, grom i stravP : Silniku hudom što narođe stresa,

TL , Sto mu se presto, 1 skiptar, i slava _____Podiže grozno vrh ljudskih tjeleBa. · A 1900 u pesmi »Umrli ste« prkosio

· Je i pretio izdajnicima što kolju brata

»nevjerom crnom«, slugama »Za BHO· milu zlata što dželate dvore«:

Mi ćemo stojat' sa st'jegom u ruci, e vi ćete kilečat'! Zato le postupak priređivača »Oda-

~dih pesama« A. Šantića veoma m Za sve ljude koji se bave sličfByas!nm: "Preba imati na umu da

- Premd monarhofašističkoj Jugoslaviji -SEIU šna namerno zaborayljeno. jer knjiše So s ondašnjim shvatanjima, Proj meofrebama i interesima VvlaNu in TevO xa O u 7

elemente koji izazivaju neuzdrživi smeh. Na jednom primeru se io da ilustrovati, U toj komediji postoji lice praktikanta 'Pase. Ta ličnost je u toj komediji jedna žrtva, u društvenopolitičkom smislu. Obesni aparat vla_ sti na njoj primenjuje sve svoje svirepe i glupe hirove. I zato što se njemu u komediji smeju svi protstavnici vlasti, on je nekada bio prikazivan na „način da i za publiku bude pred_ met najveće smejurije. Njega su pretvarali u »pajaca«, u »glupog Avgusta«, od njega pravili najnemogućnije cirkuski komične vratolomije. U prikazu Akademskog pozorišta on je prestao da bude to, ne prestajući isto_ vremeno da bude i smešan: on je sad doduše komična, ali nesumnjivo i jadna žrtva, društveni jadnik sa kojim se ipak ešto saoscća,

Gde bi se javila granica iza koje „stvari, treba i diskutovati. bilo bi u pitanju kako je režija tretirala i Dokazala samu tu izobličavanu vlast. Reditelji (S. Jovanović) došao je na ideju da je u neku ruku familijarizira, da privatnu ličnost sreskog kape_ tana poveže sa njegovom zvaničnom funkcijom, da njegovu kuću i njegovu kancelariju tako reći indentifikuje, valjda i zato da bi na taj način što integralnije pokazao i svemoćnost samoga prefstavnika vlasti: kapetan je kapetan i kad je u papučama i kad je pod kapom sa kokardom, kad deistfvuje u kancelariji i kad se baškari u svojoj bašti ili šupi. Postavljajući tako stvari, režija je prvi deo kome_ dije iznela iz kancelarije i prenela doista u baštu i u šupu. Mora se priznati da je to bio zanimljiv scenski potez. Komedija je dobila u živopisnosti. Ali više od toga se nije time postiglo.

I zato se postavlja pitanje, đa li je to bilo potrebno i je li to prihvatljivo. Rekao bih da nije. Pre svega sam Nušić za to ne pruža opravdanja, On doduše u jednom frenutku dopušta kapetanu da rešavanje problema po-_ litički »sumnjivoga lica« kao državne tajne prenese iz kancelarije u svoju privatnu sobu, ali u stvari đa ga na taj način još više zatvori. da ga još više pretvori u tajnu, da ga hermetički odgoneta, čime se samo potencira satirična tendencija piščeva. U dvorištu, koje je otvoreno za sve kom_ šinske uši i za čitavu ulicu, taj motiv tajnosti, hermetičnosti u tretiranju državne tajne samo se rasplinjuje. Osim ·toga, time se umanjuje i sam značaj sile i moći vlasti i nje_ nog neprikosnovenog oltara koji se zove kancelarija. Pojam »sreska Kkapetanija« tako je tesno vezan sa onim osećanjem strahopoštovanja koje je nasilnička vlast nekada težila da ulije u ljude, da Nušić, koji je to savršeno tačno znao, nikako nije želeo đa ga ma kojeg scenskog efekta radi umanji ili ublaži. Nušić, kome se doista ne može poreći scenska inven_ tivnost, zacelo bi i sam našao neko živopisnije rešenje od onoga koje je dao, da nije jasno osećao da se siže »državne faine« mora u rešavanju koncentrisati u samom oltaru vlasti i tretirati pođ kraljevom slikom i pred krstom i jevanđeljem na stolu, sa što više tajanstva. Rešenis koje je pronašla i dala režija Akađemskog pozorišta, iako scenski imteresantno i još uz to i dokaz žive rediteljske mašte, ovđe je istovremeno u suprofnosti sa jednim od osnovnih karaktera same ove komedije.

Refao bih, u vezi sa ovim, đa je otprilike isti suprotni efekt postignut i u načinu kako je režija shvatila ličnost samoga kapetana i kako ju je glumac dao (M. Paskaljević). Iz lika tog strašnog simbola nekadašnje vlasti, ma koliko satirična tendencija tražala da on bude komičan i komično izobličen, ne sme đa se izbriše svaki trag onog s&atrapškog autorite= ta | moćništva kojima je on doista raspolagao. Pretvoriti ga u goli jad i mizeriju istovremeno znači ublaži_ ti na izvestan način i samu tu brutalnu i bezobzirnu nasilničku vlast. U

dđajuće klase. Treba uvek „imati na umu da se iza toga »zaborava«, kašto, kriju dragocene vrednosti.

Pa ipak, priređivač je izostavio neke pesme koje i sadržinom i oblikom idu u ovakvu zbirku. Može se navesti čitav spisak, takvih pesama: »Braća« (Biblioteka srpskih pisaca, knj. II str. 257), pesma u kojoj je maslikan kralj zlikovac i dva brata kovača, junaci koji idu u smrt sa ponosnim rečima: »Lance kovat' svojoj braći, krvoloče, mi ne znamo«; »Ohridska vila« (BSP, knj. II, str. 270), pesma u kojoj je kazana teška sudbina Makedonije, zemlje u kojoj vekovima »niti svanu, niti istok sinu, niti sunca vidje okovani rob«; »Na žalu« (BSP, knj. II, str. 320) i »Jutro« (BSP, knj. III, str. 12) — lepe slike sa mora, »Kralj i prepelica« (BSP, knj.II, str. 322), pesma u kojoj ptica odbija đa ostane u dvoru tiranina, dovikujući mu: »Moja pjesma, kralju, slobodno se rađa«. »Snijeg« (BSP, knj. II, str. 331), »Srce« (BSP, knj. III, str, 47), »Zima« (BSP, knj. ITI, str. 86), »Jutro žetve« (BSP knj. II, str, 366), »Kiridžije« (BSP, knj. III, str. 39), »Ugljari« (BSP. knj. III, str. 46), »Zora« (BSP, knj. III, str. 113), »Proletnja bura« (BSP, knj, III, str, 187), »Na mrtvoj straži« (BSP, Knj. III, str. 76) — različni lepi opisi, »Ustav« (BSP, knj. II, str. 346), veoma zanimljiva pesma i po tonu i po sadržini, jetki i duhoviti potsmeh »zakonitostima« koje određuje porobljivač; »Pesma invaliđa« (BSP, khi. III, str. 192), pesma sa kraja pesnikova Žživota, najrealnija slika ·koju je Šantić đao o kapitalističkoj Jugoslaviji, izraz njegovog razočaranja i protesta

protiv nečovečnih postupaka prema

braniocima domovine; i još neke pe-

| sme. Očevidno, da su i ove pesme —

ili bar neke od ovih pesama — ušle u ovu zbirku, Šantić bi bio potpunije prets!avljen našoj omladini. . Priređivač ie vrlo dobro uradio što je primenio strogo merilo na Šantićeve rodoljubive pesme iz ciklusa »Na starim ognjištima« i sa kraja pesnikova života, jer mnoge od tih pesama

e Odgovorni mrednik:

traženju rešenja, i redjieli i glumac imali su jednu dobru misao: da u stavu ic gaiupe, ljudski potpuno bezvredne, a ipak tako vla&sničxi mgcie žigure, pokazu izvesne obprećne Ssuko> be u samome njemu, onaj unuliašnji kontraaiktorni pojam O sebi samome; ništa Jićno ne vredi, a sve može. Ne, što od toga je izbijalo iz lika kapoetana uJecrouja, kako sa je u ovome

brikazu glumac dao. Al je u konkre=.

tiziranju tog sukoba mnogo Jače ispoljena nizerija nego li os:Onost.

Ne odričući glumačke kvalitete mladomc „ıaskaljeviću, koji su Oočigledni, mora mu se osporiti mnogo šta od načina kako je on lik svoga čoveka oživlisvao, Zašto ga dati kao autana na konopcu ili kao paJaca na jederu, ili kao i jedno i drugo? i čemu onaj njegov iskidani, plasljivo aseckami korak Čoveka Koji u svakoj situac.ji ide na prstima i kao da želi da se nekako nevidij:v svugde provuče? Zašto onoliko cupkati i onako se nervozno stresati u svakom momentu i za svaku priliku? 'Lo se neizbežno osećalo kao izvesna stilizacija, što već samo sobom nije dobro, a pogotovu kad i ova sama nije dobra. Način kako taj mladi glumac govori, sa sposobnošću da modulira reč prema potrebiida je raznovrsnogšću tona prilagođava situacijama, živa mimika kojom dobro sračunato raspolaže, i savladani gest, koji se skoro više i ne oseća diletantskim, svedoče da on može da ostvari dobru ulogu i bez ovakvih neumesnih stilizacija. Sve ovo navodi čoveka na misao da su i režija i jedan deo glumačicozž an= sambla u izvesnoj meri podlegli želji za efektom, što drugim rečima znači potrebi traženja upadljivo no. vih formi. A to, iako Još nije formalizam, tako da ne bi bilo ni pravedno osumnjičiti mladi kolektiv Aka. demskog pozorišta da je upao u ncke formalističke greške, usivari Tormalizmom preti. Kao jedan „ilustrativan podatak za ovo ukazujem ı na doista preteranu i nepotrebnu šarolikost u odelima, koja je name{ljivo padala u oči. Unitorma, kao naivid_ niji spolini atribut vlasti, u njoj e skoro sasvim izgubila, a bilo je svega drugoga, od raskopčanih prsnika do drečećih pidžama!

Kao celina, dakle i kao kompozicija i kao glumačka igra, ova pretstava ozbiljno govori. Bilo je tu zreo ostvarenih uloga (Žika pisar — w. Marković). Kroz neke se nesumnjivo ukazuju pozitivne glumačke moguć_ nosti (Marica — O. Marković, Vića pisar — M. Tomić, sreski špijun Lj. Pavlović, Miladin — Ž. Maidevac, i dr.,. Posmatran kao dramski an-

sambl, ovaj akademski pozorišni ko-

lektiv, prema tome već prerasta okvire diletantizma ,dobijajući svoj auto_ nomni i homogeno uobličeni vid. Meni se čini da su u njemu već stvoreni uslovi da izraste u jedan naš novi pozorišni ansambl, koji bi se kao takav utvrdio i u svome sopstvenom karakteru dalje razvijao i sazrevao. Milam BOGDANOVIĆ

BIBLIOGRAFIJA

Peti kongres Komunističke partije Jugoslavije. Izveštaji i referati drugova Tita, Rankovića, Đilasa, Kardelja, Kidđriča, Pjijade i Neškovića. Izdanje »Kulture«, Beograd —Zagreb, 1948. Cena 55 dinara.

Josip Broz Tito: Izgrađnja nove Jugoslavije. Knjiga TI. Druga knjiga članaka, govora, intervjua i izjava drugča Tita obuhva– ta materijal od formiranja prve vlade PNRJ do Drugog kongresa Narodnog fronta Jugoslavije (od februara 1946 do septembra 1947). Izđanje »Kulture«, Beograd—Zagreb, 1948 (latinicom). Cena 53 dinara.

Milovan Đilas: Borba za gocijalizam u Jugoslaviji i V kongres KPJ. Boris Ziherl: Komunistička partija Jugoslavije — avangarđa jugoslovenskih trudđbenika, »Mala politička biblioteka«, Izđanje »Naprijed«, Zagreb, 1948. Cena 4 dinara.

su — u stvari — samo sveđočanstva o ozbiljnoj krizi i padu Šantića i kao čoveka i kao umetnika. Šantićev patriotizam u tim pesmama sužava se, često, na buržoaski nacionalizam i šovinizam. Visok ton, egzaltiran „stav, pobedničke trube,ratnički pokliči katkad — više objavljuju i nameću program srpske buržoazije nego što izražavaju istinsku ljubav prema domovini, Možda i protiv svoje volje, Šantić je ovđe — suprotno onom svojem prkosnom stihu: »Ne, po vašem taktu gudalo ne vučem!« — vukao gudalo po taktu koji je davala srpska buržoazija. Zato je ovde najstrože merilo na svome mestu, i priređivač je — doista — uzeo ono šlo najviše vredi.

Međutim, još nekoliko pesama moglo se uzeti u obzir: na primer, (pored »Pesme invalida« i pesma »Na mrtvoj straži«, koje smo već pomenuli) pesme »Momčilo« (BSP, kni. III, str. 65), »Pred Bitoljem« (BSP, knj. III, str. 68), »Povratak« (BSP, nj, III, str. 71), »Zgarište« (BSP, knj. III, str. 80) sve četiri iz ciklusa »Na starim ognjištima«. U tim pesmamz došli su do izraza podvizi i stradanja samog srpskog naroda, njegova borba protiv vekovnog neprijatelja — turskih porobljivača. U tim pesmama, odista, ne oseća se takt koji je davala srpska buržoazija. Taj takt, naprotiv, oseća se u pesmi »Novo pokolenje«, koja je ušla u »Odabrane pesme«. Ta pesma — bez obzifa na svu subjektivnu iskrenost, bez obzira na svu silinu bratske ljubavi koja je odista gorela u pesnikovom srcu — objektivno je neistinita. U njoj se kao bratski narodi spominju samo »Srb, Hrvat i Slovenac«, a sem toga je došla do izraza jedna iluzija đa je u staroj Jugoslaviji koja je počivala na nacionalnom ugnjetavanju, moglo biti »vrelo bratstva« na kome bi se mogao oprati o_ čiju vid, Poredak u staroj Jugoslaviji bio je smetnja bratstvu i mučio je vid. Prema tome, pesma »Novo pokolenje« iako je u zbirku ušla skraćena, bez onih dveju strofa u kojima su »tri

KNJIŽEVNERNOVINE ·

' JEDNO NOVO OSVEŽENJE NUŠIĆA

i E. _ *SUMNJIVO LICE« U PRIKAZU BEOGRADSKOG AKADEMSKOG POZORIŠTA

NE RV a OR 07- |

IIZ=CTıl —T—=—

i ? _

4 “u i E M r j

Ty AMyaL4 || SVOM AV HHIRLN OV —30) |

o_LLLLLLL_es- EC ==<<==zEuE+zK_Z==

- | | | |) ma

Protiv recidive pirandelizma

»Riječki list• odražava na svojim gtranama, bolje nego neki drugi listovi iz unutrašnjosti, bujni kulturni Žživot svoga kraja: Rijeke i Istre. Naročito su zanimljivi povremeni puikagči kulturnog života talijanske nacionalne manjine. Pored ostalog Talijani imaju danas u Jugoslaviji, koja gradi gocijalizam, svoju tajijansku dramu i operu na Rijeci. »Riječki list« pišući o svim manifestacijama kulturnog života talijanskih radnih masa u Jugoslaviji nesumnjivo pomaže njihove napore, potiče ih na nove uspjehe u izgradnji njihove nacionalne kuliure.

Međutim, ne pomaže se neka stvar ili neko djelo pohvalama bez rezerve. Kritičko prilaženje svakoj pojavi u kulturnom živgctu, pravilno osv„etljavanje idejne suštine njene, ukazivanje na propuste i griješke — to pretstavlja ist'nmsku pomoć,

Talijanska drama na Rijeci prikaza= la je 10 novembra, otvarajući novu 5ezonu, dvije Pirandelove komedije. Luiđi Pirandelo rano je napustio reali= stički književni metod koji je, uostalom, činio samo iedno zrno a ne jezgru jakim pesimizmom obojenog talijanskog književnog pokreta „»verizma«, uz koji je mladi pisac bio pristao. Odrekavši se realizma, Pirandelo je pao u dekadentni psihologizam, i analizira= jući, na hiljadama „stranica, morbidna stanja svojih junaka, slikajući raspadanje njihove volje, on jie propovijedao iluzornost svih čovjekovih stremljenja, Spuštajuči se tom nizbrdicom, Pirandelova. djela, a naročito njegovi pozorišni komadi, pretvorili su se nabrzo u pusto žongliranje. cerebralno konstuiranje koje je postalo samo sebi svrhom. Politički put Pirandelov potpuno odgovara ovom umjetničkom »razvitku« i nije manje bijedan: odmah po dolasku „Musšolinija na vlast, Pirandelo je otvoreno prišao fašizmu, postao jedna od njegovih naijvidnijih zastava, i jašisti su uvijek kad im je zatrebalo da progovore o nekoj svojoj »kulturi« „isticali pored Danuncija i Marinetija — ime Pirandelovo. Niemu su ukazivane najviše počasti: kad je duče osnovao fašističku Akademiju, Pirandelo je zauzeo jednu od prvih fotelja. I jedno i drugo — bolesna bezidejnost i javna povezanost ss fašizmom — uslovili su i Pirandelovu »svjetsku slavu«: buržoazija, naročito ona koja je nakon prve pobjede fašizma (u Italiji 1922) nestrpljiivo počela da priželjkuie njegovu vlast i u drupim zemljama, forsirala je takvu književnost, Drame, komedije i »improvizacije« Pirandelove „prikazivale su se, kako su s gordošću govorili njegovi poklonici, »ođ Španije do Japana i u obje Amerike«. Komad »Šest lica traže autora«, na koji je danas već pala debela prašina i koji se teško dočitava, nije silazio s repertoara stotina

pozorišta. Prikazivan je, sa još nekoliko Pirandelovih komada, i u svim većim +teatrima stare Jugoslavije čiji su vlastodršci takođe voljeli da propagiranjem pirandelizma naglase SVOje simpatije za ovu »revolucionarnu« umjetnost. Najzad, i švedski akademici koji svake godine, od početka ovoga vijeka, Obilježavaju »naibolie umjetničko djelo idealističkog pravca« a koji nisu zapazili ni Lava Tolstoja ni Maksima Gorkoga, zapazili su Lujđi Pirandela i podijelili mu . Nobelovu nagradu za književnost. Jedina zemlja u koju Pirandelo nije prodro i koju nije »osvojio« bio je Sovjetski Savez.

A šta kaže o Pirandelu »Riječki list« godine 1948, uoči ponovne pojave OVOE pisca na jednoj našoj pozornici?

Tstaknuvši ponajprije da mu je otac (!) bio »poznati garibaldinac«, pisac članka daje doslovno ovakvu karakteristiku Pirandelovog književnog djela: »Njegove su simpatije na strani potlačenih i on to smjelo iznosi na javnost, Njegovi se junaci bore za pravdu, kopaju po ljudskoj savjesti i vjeruju u svjetliju budućnost.« i

Govoreći o uspjesima Pirandelovim, kaže se : «,... slava Piranđelova rasla je iz dana u dan i on je postao ljubimac čitalačke publike. Njegovo ime postalo je poznato po čitavoj Evropi, a i s onu stranu oceana« — ali se ne kaže ni riječi o karakteru te slave, ni o tom za koga je pisao Pirandelo, čiji je to pisac bio i čiji ostaje.

»Pirandelo putuje po Evropi i Americi, Svuda ga pozivaju da prisustvuje

premijerama svojih drama te da po-}

maže (!) poznatim dramskim i filmskim režiserima. Neumoran je u svom radu.« I opet ni riječi o tom, ko ga to šalje po Evropi i Americi i ko ga to poziva, I o suštini tog njegovog neumornog rada.

Ne možemo se domisliti i ne znamo koji su razlozi potakli Talijansku dramu na Rijeci da baš s Pirandelom ot- · vori svoju novu sezonu i uopće da Pirandela stavi na repertoar. No, i ne čekajući da dobijemo odgovor na to pitanje, znamo đa se ovako ne može danas i kod nas pisati o Pirandelu. Pisac pomenutog članka ne samo đa nije pomogao talijanskim drugovima — koji su možda još uvijek pod utiskom reklamske fašističke galame koja je oko Pirandelovog imena frajala u Italiji, a i drugdje, decenijama — nego je pokušao da i svoje jugoslavenske čitao= ce obavije dimom praznih, štetnih i lažnih fraza.

Značilo bi govoriti nepravilno blago, kad bismo samo istakli da je jedino šaljivo ovako pisati povođom prikaziva-– nja ovih — kako reče autor članka Pirandelovih »šaljivih komedija«,

M. JURKOVIĆ

Centralno veće Narodne omladine Jugoslavije dodelilo je nagrade mladim piscima

Centralno veće Narodne omlađine Jugoslavije, na osnovu predloga žiri komisije koju su sačinjavali „Milan Bogdanović, Jovan Popović, Eli Finci, Dušan Kostić i Vicko Raspor, dodelilo je povodom Festivala omladine Jugoslavije sledeće nagrade mladim piscima: IL. Poezija:

Prva nagrada: Lojze Krakar; Vesna Parun i Veles Perić po 10.000 dinara. Druga nagrađa: Vladimir Čerkez, Ivan Minati, Risto Tošović i Slavko Vukosavljević po 7.000 dinara, Treća nagrada: Goto Ivanovski, Lazo. Karovski i Radonja Vešović po 5.000 dinara.

IH. Proza:

Prva nagrada: Mihajlo Ražnjatović i Čedo Vuković po 10.000 dinara. Druga nagrađa: Marijan Marinc i Slavko Podmenik po 7.000 dinara. Treća nagrada: Jovan Boškovski, Vojo Jelić i Mladen Oljača po 5.000 dinara.

hrasta«, to jest »Srb. Hrvat i Slovenac« »jedna loza« i »jedna kraljevska krv« — ni u kome slučaju nije »spasena«. Na kraju, povođom ovoga izdanja — koje je inače najvećim, ogromnim delom vrlo dobro i nesumnjivo znači napredak u kritičkom izboru dela naših klasika — mogu se čvršće postaviti 1Izvešsni određeni zahtevi izdavačkim preduzećima i ljudima koji spremaju pojedina izdanja,

Prvo, izdanja za decu i za omladinu ne smeju biti jedna te ista. Jedne su potrebe učenika osnovnih škola, druge SU potrebe učenika nižih gimnazija i nižih stručnih škola, treće su potrebe učenika viših gimnazija i srednjih stručnih škola. Te različite potrebe uslovljene su različitim uzrastom. Te različite potrebe menjaju se čak svake gođine, jer kođ mladih interesovanje i sposobnost shvatanja rastu i me. njaju se veoma brzo. Prema svim tim promenama, razume se, nije moguće podešavati različita izdanja, Ali je moguće voditi računa o nižem. srednjem i višem uzrastu. Razume se, između tih uzrasta ne postoje nikakve čvrste granice, jer jedna se deca razvijaju brže druga sporije, Po našem mišljenju, nižeg su uzrasta učenici osnovne škole i prvog i drugog razreda gimnazije (pri fome imamo na umu da su đeca prvog pa i drugog razreda osnovne škole u nečem «bliska deci pretškolskog uzrasta, a deca prvog i naročito drugog razreda ·gimnazije oO-. mlađini srednjeg uzrasta), srednjeg uzrasta su učenici trećeg, čefvrtog i petog razreda gimnazije (sa sličnim inkliniranjem naniže i naviše), a preko toga je viši uzrast, Za viši uzrast — Do našem mišljenju — i nisu neophodna neka specijalna izdanja. s obzirom na kvalitet naših klisika u opštim izdanjima naših izdavačkih preduzeća, sa jedne strane, i, sa druge strane, S obzirom na zrelost i moć rasuđivanja omladine toga doba. Ali su sšpecijina izdanja neophodna za niži·i za sred_ nji uzrast, posebna za jedan i posebna za drugi, s obzirom na neđovoljnu zre-

Jovan Popović, Beograd, Francuska broj * — Štamparij

\ ra A: ta NATA

ik: ~ MIL i Ma

TIK, Literatura za đecu:

Prva nagrada: Voja Carić i Arsen Diklić po 10.000 đinara. Druga nagra= da: nije dodeljena, Treća nagrađa: Bo-

ris Bojadžiski i Danko Oblak po 5.000

dinara.

IV. Kritika:

Prva nagrada: nije dodeljena. Druga nagrada: Herbert Grin, Antonije Marinković, Zoran Mišić i Đuro Šnajder po 7.000 dinara. Treća nagrada: Ahmed Hromadžić i Ante Zemljar po 5.000 dinara.

V. Za id na uređenju centralnog omladinskog časopisa »Mlađost«, Centralno veće Narodne omladine Jugoslavije dođelilo je glavnom uredniku časopisa Dušanu Kostiću nagrađu od 10.000 dinara,

Žiri nije uzeo u obzir za nagrađu radove onih mlađih pisaca koji su već članovi Saveza književnika Jugoslavije. i

IS E — KCCG up: run irure rnniirum num mu u iu ruuuIranJi:Kuip niger ni Ir oeer mapu enu minira raniju Ip ruzunIAIu rar uu rInuupuzGII„LAIAIA TwI„ILAJJALAIICAAII II imoGuInINI

lost i na neminovnu potfrebu da lektira ima određenu vaspitnu vrednost.

Drugo, prilikom izbora — kako za prvi tako i za drugi uzrast — ne sme se otstupati od sledećih principa: 1) delo mora da odražava stvarni život radnih masa, njihova pregnuća, napore, borbu, stradanje, težnje ka boljoj budućnosti, njihovu ljubav prema rod noj grudi, njihov otpor raznim ugnjetačima i porobljivačima, i da tako budi simpatije za ugnjetene, mržnju prema eksploatatorima i liubav prema domovini i narodu; 2) delo ne sme da bude opterećeno religioznim predrasudama, jer su one i za prvi i za drugi uzrast najpođmukliji i najopasniji trovači; 3) delo mora da ima nesumnjivu umetničku vrednost, kako bi blagotvorno delovalo na razvijanje oseća= nja i smisla za lepo.

"Treće, prilikom pripremanja izdanja ne sme se zanemarivati ni mefođska strana, o kojo] se kođ nas — katkad — Skoro i ne vodi računa, Nije svejedno kojim će redom biti date pesme ili pripovetke u jednom izdanju. Naprotiv, taj red ima ogroman vaspitni značaj. Od njega — u mnogome — za– visi koliko će dete imati jasan utisak · i određeno osećanje kad pročita celu knjigu, koliko će pravilno shvatiti ovu ili onu pesmu ili pripovetku ili što drugo u toj knjizi, Po sebi se razume da nered u knjizi stvara zbrku u glavi,

To su samo neke najvažnije napomene u Vezi s izdanjima naših klasika, koja imaju neocenjiv značaj za pravilno vaspitanje i obrazovanie mladih naraštaja. Drug Đilas je na V kongresu KPJ rekao: »Nema socijalizma bez socijalističkog patriotizma. Socijalistički patriotizam znhči vaspitanje naših ljudi u duhu bezgranične „ljubavi i vjernosti svojoj domovini, na izvorima naših slavnih revolucionarnih ·tradiciJa iz prošlosti, u duhu MNarodnooslobodilačke borbe, imajući uvijek pred očima izgradnju „socijalizma« A u »I2VOre naših slavnih revolucionarnih tradicija iz prošlosti« — spadaju i dela naših klasika.

? Vojislav ĐURIĆ

a »Borbas, Beograd, Dečanska 31, : !

· ca se tokom mnogih decenija

_ Slo godina Sabačkog pozorišta

Uskoro će % proslaviti u Šapcu stogodišnjica DrTUgog „šabaškog te tra, osnovamog decembra 1847, dnc no januara 1848. Međutim bozo jE život Šapca počinje skoro decemijg ranije, osnivahjem gimnaziske dilew, tanske grupe, koja je uglavnom dBvala Sterijine tragediie. I u novome će šabačkom pozoriš, pored Kocebua i drugih stranih pisaca u prevodu i preradi, najčešće Sterija biti na repertoaru, i to ubrzo i sa svojim komedijama. |

»Drugi šabački teatar« osnovala je grupa »zvaničnika ovomigstnih, me svoje polze i interesa radi, vić na polzu i bolje utemelenije čitališta«, (snovanog 1847). Pozorištem uikovodi profesor gimnazije, a glumci x ve. ćinom činovnici, a kasnije i z is je. Šapčani prvo blagonaklono, a zhtim sa sve većim oduševljenjem pr». hvataju ovu »blagorodnu i nevinu ” zabavu«. Ta prva decenija šabačkbog pozorišta karakteristična je po tome, što svojim živim i uspešnim rad »služi za lugled« je u to vreme rađ stao. Ka radsko pozarište ne samo aa Šabačko, no ostaje na stalnoj, organizovanoj, liniji Ja, OVBOJO ;

i ozorišni Živ i stalog pozorišta. P odvija u smenjivanju domaćih i gostujućih pozorišnih trupa i takav svoj kara ri ter zadržava sve do prvih decenija dvadesetog veka. Poslednja trupa, kOja je došla đa gostuje i odomađdila se, popunjena lokalnim snagama, bilo je Povlašćeno podrinsko pozorište, 1920, koje je bilo vrlo kratkog veka. Ubrzo posle toga domaće snage Dostaju tako brojne i jake, kako u omla dini (Pozorišni otsek šabačke gimmazije, 1923, kasnije nazvan »Dobrica Milutinović«), tako i među radnicima i zanatlijama (Radnička umetnička grupa »Abrašević« osnovana još 1906, koja je stalno gušena i onemogućiva-– na i Diletantska sekcija pri Pevačkom društvu »Zanatlija«, da privremeno zadovoljavaju potrebe·

I pored velikog broja bogatih i darežliivih trgovaca i još većeg broja oduševlienih mladih ljudi, i poređ tako »zahvalne« publike, jedan tako maleni grad, sa uslovima za kulturu i umetnost koji su bili pre narodnooslobodilačkog rata i revolucionaT= nog: kulturnog preobražaja, koji je sa njim došao, — nije mogao da Ostvari jedan tako krupan poduhvat kao što je ostvarenje jednog stalnog pozorišta sa sopstvenom zgradom i profesio= nalnim glumcima. I pored š&voje darežlivosti šabački tngovci su imali &voje »ćefove« i inate i obično vukli pozorište u kaljugu vodvilja, zbog če“

snije, Beoda pretičae

ga su nastali mesporazumi i uskraći» .

vanje pomoći, i pored svoje preveli, ke ljubavi prema pozorištu, šabački diletanti su morali otaljavati svoj redovan posao, često bili premeštami, odlazili na dalie školovanje, pa se i kađar stalno proređivao, zbog toga, uvek diletantski. Pa ipal, pozorišne tradicije iz decenije u deceniju stvaraju sve pogodnije ilo za razvoji ove plemenite umetnosti. Dve decenije pred Drugi svetski rat u ša» bački kulturni i umetnički život ušao je čovek jake kulture i bogat zna» njem, čovek napredan i nesebičan, pun energije i poleta, profesor Žika Popović, čije se ime vezuje za mnoge kulturne ustanove u Šapcu, a Gradska biblioteka nosi njegovo ime. Kroz Pozorišni otsek Šabačke gimnazije, kojim je rukovodio · gde su se davali, pored narodnih i klasičnih dela naše dramske umetnosti, »Živi leš«e Tolstoja, »Revizor« od Gogolja i »Sam

letnje noći« od Šekspira — kroz tu ·

grupu napredne intelektualne omlađi ne Žika Popović razvijao je ukus me samo šabačkog gledaoca, nego je i podizao umetnički nivo dva druga umet nička društva u Šapcu (»Abrašević« i »Zanatlija«), a sem toga otvarao knjižnice i čitaonice i iz njih osnovao horove, orkestre i diletantske grupe· Tek posle oslobođenja, Šabačko pozo” rište postaje redovno, Narodno, a ne »povlašćeno« pozorište i, obilno pomognuto od narodne vlasti, počinje da se učvršćuje i razvija.

Odbor za proslavu „stogodišnjice podelio se u dve sekcije: sekciju Sa proslavu i sekciju za 8pomenicu.

jedna i druga imaju odgovorne zadali.

ke, Sekcija za smomenicu naročito U centru jedne pokrajine preko koje su prešli vihori mnogih ratova, koje je Srbija imala, vrlo je teško sakupiti podatke o stogodišnjem radu jedme ustanove u građu, koji je toliko puta paljen i pljačkan i u kome su u poslednjem ratu krvavi i mračni »kul“ tur-tregeri« uništavali kulturne spo« menike. Odbor je, pre svega, preturio sve mesne izvore, obratio se srezovima a onda je uputio apel svima otiseljenim Šapčanima i ljuđima koji su švojim umetničkim radom bili vezani za Šabac ili njegovu istoriju.

Proslava treba da otpočne sređinom decembra. Sađa se rađi na preuređenju zgrade pozorišta, konstruisaniu rotacione bine, uređenju nuzprošforija, prilaza i drugog. Ceo ko-

lektiv Pozorišta dobrovolinim rad „

u Slobodno vreme pomaže na preu ređenju zgrađe. Prilikom proslavi stogodišnjice »Drugog šabačkog tea. tra« gostovaće u Šapcu najbolji umei nici naše zemlje, a to je najbolie priž nanje jednom malom gradu, koji je kroz sto godina negovao i razvijao pozorišnu umetnost.

N. 1LIĆ — TUTUNOVIĆ

O paaa o a Lun ati daba

UREDNICI:

Jovan Popović. Čeđomir Minđerović i Marijan Jurković

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE

Za našu zemljp na 3 meseca 35 đinara,

Da 6 meseci 70 dinara i nas godđino dana MO đinara.

inostranstvo: na 3 meseca 50 dinara

fd meseci 100 dinara | na gođinu damn 20 dinara.

Rukopisi se ne vraćaju, Broj čekovnog računa 1-9060048% Pošlansk! fah 617.

Za na

Beogradu, u kome

čvrsto

ostajući;