Književne novine

druga Ždanova podrazumevaju

STRANA 4

„VRATIO SAM SE — DA IZGRADJUJEMI.

Gusti vihorni oblaci prašine uzdiŠu se iza teških automobila na putu ka skopskoj elektrocentrali. Podrhtavajući lagano prašina pokriva drum i, razređujući se, raste ka zgradi kaBarne, posipajući tankim sivim slojom lišće topola, posađenih kraj puta. Kroz širom otvorena vrata centrale prolaze užurbani ljudi. Pod gustom senkom drveća, koje zelenim spletom ograđuje centralu, „grupa mladih radnika u sivim zamašćenim Kkombinezonima „premešta „polugom tešku mašinu. Oni o nečemu veselo razgovaraju. Njihov buran smeh gubi Be u gromkom disanju motora na naftu, probija se kroz visoko uzdignute metalne trube i nestaje u wunčanoj visini, Svega nasa nekoliko koraka od zelenih krošnji drveća užurbano se provlači Vardar S ome strane reke tutnji zelenim verigama ogroman bager. Široko. rastvorene čeljusti teške mašine spuštaju se i nemilosrdno se zarivaju u vreli pesak obale.

Čitava smeša tih, po snazi različitih zvukova, — i teško disanje motora i lupa dizalice, i smeh mladih radnika, ispunjava prestor, odbija se od zidova zgrade i, izazivajući lako podrhtavanje prozorskih stakala, na-

· leće na otvorena vrata radionice.

Tom spletu zvukova pridružuje se izmnutra još jedan akord, izazvan kre= tanjem čeličnih testera. Preko metalnog struga otskaču i blešte na sunčevom mlazu, kao plamene iskre, sitne strugotine bronze. Nad „mašinom je nagnut postariji čovek. Njegove se oči naprežu kroz naprašena stakla maočara, dok nabreklim „rukama upravlja kretanje testere. S vremena na vreme naginje se i, nakrivljujući glavu na jednu stranu, procenjuje svoj rad. Sedi čuperci kose svetlucaju, srebrno-beli obasjani suncem,

— Da, bilo je mračno, surovo vreme... ali bilo je i slavno — počinje razgovor sedi majstor, ne dižući glavu, kao da razgovara sam sa sobom. Nismo hteli... nismo mogli da živimo kao roblje begova i nekako o Ilindemu digli smo se protiv sultanove tiranije. Herojski se borio narod, no bilo nas je malo. Ugušili su nas u krvi i ognju. Kao da je bilo juče, a eto, prošlo je četrđeset pet godina. Jasno se sećam svega, veruj mi...

Zamislio se. Njegove oči gledaju negde preko moje glave u prošlost. Ostavlja testeru i tiho ustaje. Jednmolično huhtanje turbina, koje odnekud dopire, potseća na disanje snažnog čoveka.

Prvi prekidam tišinu. Pitam ga kađa je otputovao za Argentinu?

— Argentina, je li? — oživljuje moj sabesednik i gleda me preko stakala svojih naočara. — Bilo je to devetsto šeste, tek što su me pustili iz TĐeaz Kule*. Odlučio sam bio da pobegnem pred progonima turskih vla= sti, jer su životi makeđonskih boraca tada visili o koncu...

Nikola „Kazandžiev, moj sabesednik, drug je Goce Delčeva. Dugo i sa skrivenom tugom priča mi on o mučnom životu u tuđini. Kađa je prvi put stupio na užareno tle argentinske zemlje bio je mlad, svestan svojih jakih mišića i pun vere u novi život. Prevario se. Engleske i francuske železničke kompanije surovo su eksploatisale rad ogromnog broja doseljenika, A ništa bolje nije bilo ni sa argentinskim radnicima. Besposlica i glad gonili su hiljade ljudi uzduž i popreko ove negostoljubive zemlje. Grad »žutog đavola« Buenos Aires,

*Politički zatvor u Solunu,

progutao je mnogo Jugoslovena i Rusa, koji su pošli za srećom hiljadu kilometara daleko od domovine. Hladni, sivi grad argentinskih Kkapitalista postao je ogromna grobnica doseljenika, Gospodari zlata kupovali su i prodavali ljude, otpuštali ih, svejedno im je bilo kako će tuđinci umreti — od gladi ili u zatvoru.

— Ali zar radnici nisu davali otpora, zar se nisu borili?

— Borili su se. Na farmama i u fabrikama izbijali su često štrajkovi. Zajedno sa fabričkim radnicima borili su se i radnici na farmama. Jednom je vojska pobila četiri hiljade radnika. I drugom prilikom, posle jednog štrajka „farmerskih radnika, vojska je prisilila dve hiljade ljudi da sami sebi iskopaju grobove, Tako se borila i umirala radnička klasa u Argentini...

Stari se bio uzbudđio. Na njegovom licu izbio je trag rumenila. Žile oko slepoočnica nabrekle su. Kao član radničkih sindikata i argentinske komunističke partije, on je bio neprekidno u ređovima radničke klase. Nije mogao da govori bez uzbuđenja o toj borbi, koja je ispunila više od polovine njegovog mučnog života.

— Ima li mnogo Jugoslovena u Argentini? — Osamdeset hiljada zidarskih i metalskih radnika, koji rađe po pristaništima i brođovima., Mnogi od njih, zajedno sa Poljacima i Rusima, aktivno su učestvovali u štrajkovima i demonstracijama. Zbog naše klasne borbe argentinske vlasti su nas progonile, zatvarale, ubijale... Na svakoj demonstraciji, u svakom štrajku, prolivena je slovenska krv, — po ulicama građa »žutog đavola«, na plantažama, na mašinama... Ali nam nisu bili tuđi argentinski radnici, Oni su se borili i ginuli kao i mi. Mi Makedonci, bilo nas je oko dve hiljade ljudi, uređivali smo svoje novine »Fedđeralnu Makedoniju«. Srbi, Hrvati i Slovenci imali su, takođe, SVOje novine, A uređivali smo i list za sve nas — »Jugoslovenske iseljeničke novine«.

— Kakav je bio stav argentinske vlasti po pitanju Slovena, koji su tamo živeli za vreme rata?

— Još 1930 godine, kada je general Urabuno izvršio vojno-fašistički prevrat, za slovenske iseljenike postalo je sasvim teško. Posle mučkog napada MHitlerovih osvajača na Sovjetski Savez, otpočela su masovna hapšenja Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Jugoslovena, kao i naprednih Argentinaca. Na svakom sastanku, na svakoj konferenciji policija nas je napadala i pucala u nas. Život je postao težak i nesiguran, Nestrpljivo smo čekali uništenje fašističkih zavojevača, pa da se vratimo u &voje domovine, Znaš li, mislim da nije mekuštvo ako ti kažem da nema ništa milije od rodne grude i ništa teže od tuđine. To smo mi, koji smo se nalazili prekookeana, najbolje osetili.

— Kada je naš prekookeanski brod »Partizanka« bacio kotvu kraj argentinske obale — produžio je da priča Nikola Kazandžijev, — ogromna Tradost obuzela je Jugošlovene, Kapitalističke vlasti organizovale su zlobnu propagandu protiv nove Jugošlavije, pokušavajući da nas pokolebaju. Ali nije bilo sile koja bi uništila čežnju hiljada Jugoslovena da vide svoju zemiju i da joj posvete ostatak SVOE života. Brod je mogao da primi samo seđam &totina pulnika. Na ispraćaju obalu je zaposela ogromna masa ljudi. Tu je bilo Rusa, Ukrajinaca, argentinskih radnika, ali najviše jugo-

slovena, Bila je to spontana manifestacija ljubavi prema našoj, Titovoj Jugoslaviji, bio je to odlučni znak solidarnosti svih Slovena u Argentini ni i njihove pxređanosti svojim preporođenim domovinama s one strane „okeana. „Argentinska reakcija sprovela je tada surov teror, kako bi sačuvala »red i mir u Zzemlji«. Istog dana uhapšeno ie sto devedeset Jugoslovenki, zato što su organizovale koncert u čast Titove „Jugoslavije. Štamparija, u kojoj su se štampale naše novine, bila je zatvorena, U sred bela dana ubijen je Jugošloven Bratana. »Partizanka« se udaljila od argentinske obale, dok su desetine hiljada naših ljudi ostali po fabrikama, farmama i ruđnicima.

Na brodu smo organizovali radnu

brigađu, koja je u divnom elanu daJa devet hiljada radnih časova. Stvorili političke kružoke, na kojima smo se upoznali sa narodnooslobodilačkom borbom naših naroda i istorijom KPJ. Mi smo se spremali za nov, slobodan život — spremali smo se da se uključimo u redove naših slobodnih naroda u slobodnoj socijalističkoj domovini.

— Da li je bilo i dece među vama?

— Vrlo malo. Znaš, — nekako s u-– zdahom produži Kazandžiev, — devedđeset pet od sto nas nisu oženjeni.. Stari momci... Eto, pratila nas je stalno nemaština. Živeli smo bez imalo nade u sutrašnji dan. Pa ko će još misliti na porodicu i decu. Tako, bez buđućnosti, živeli smo iz dana u dan..

U glasu starog majstora podrhtava tuga. Govori nekako teško.

— Ja sam, znaš... imao verenicu... ali nisam „mogao da izgrađim svoje ognjište.

I podigavši naočare na čelo zagledao se kroz prozor. Napolju su omladinci okretali čeličnu polugu, Kroz zelenilo bujnih krošnji probijao se mlaz sunčane svetlosti. Okupani suncem omladinci su radili i tiho pevali neku partizansku pesmu,

— Srećno pokolenje, uzđahnu Kazandžijev, trepčući umornim, vlažnim očima. U dubini tih očiju bila je tuga za mladđošću, ali i tiha radost, što eto, on, ipak živi i radi u slobodnoj domovini,

Kroz prozore probijao se snop sVetlosti i padao na metalna tela strugova, i blešteći na uglačanom gvožđu, palio se u srebru belih vlasi starog majstora.

Gjorgji ABADŽIEV ____________________ ———

Delatnost »Vardar-filmać

u Skoplju je prošle gođine „osnovano preduzeće za proizvodnju filmova »Vardar-film«. Iako je u početku svoga rađa preduzeće nailazio na niz teškoća zbog nedostatka stručnog kađra i tehničkih sredstava, ono je za godinu đana rada postiglo značajne rezultate, Do sađa je u proizvodnji »Vardar-filma« „snimljeno 6 filmskih pregleda, 5 kratkometražnih „dokumentarnih filmova i 3 vipuska, uglavnom sa motivima iz obnove i izgradnje naše zemlje i važnijih političkih i kulturnih manifestacija u Makedoniji.

Ovih dana završeno je snimanje đugometražnog dokumentarnog filma »11 OktoOvri« Stvoreni su uslovi da se u planu iduće gođine predvidi snimanje prvog Uumetničkog filma u Makeđoniji. U tu svrhu izgradđiće se i filmski studio.

BKOLA ZA PRIMENJENU UMETNOST U SKOPLJU

U Skoplju je počela đa rađi škola za primenjenu umetnost. Ove školske godine, usled nedostatka dovoljnog broja prostorija i radionica, u školi će rađiti samo tri odeljenja: za đekorativno slikarstvo, dđekorativno vajarstvo i primenjenu grafiku.

Pored toga što će stvoriti stručno-umetnički kađar, tako potreban „Makedoniji, škola će imati posebnu ulogu u razvitku domaćih rukotvorina i umetničkih zanato snažno razvijenih u makedonskom narođu. oga što svijetove .. • ” mujenja

O vborniku »Poezija mlađih«, koji je u dane omladinskog festivala izdalo preduzeće »Novo pokolenje«, baš zato što je nesumnjivo »u njega uneseno ono što su naši mlađi pjesnici dosada najbolje dali« (Iz pogovora), treba svestrano kritički i pisati i di skutovati, kako u našim književnim publikacijama, tako i u organizacijama naših pisaca. I samo uočavanje problema koje u stvaralačkom postupku rešavaju naši mladi pesnici od velikog je značaja za tu analizu i diskusiju, za našu kritiku uopšte, au isto tolikoj meri značajna su i ostva-

· renja tog postupka — njihovi, stihovi.

Zbornik u dovoljnoj meri ilustruje i slabosti i uspehe koji su karakteristični za naše mlađe pesnike, A i te slabosti i ti uspesi ističu ozbiljnu potrebu pravilne, konstruktivne kritičke analize.

Na ovom mestu nužno Je zaustaviti se na jednom isuviše rečitom primeru principijelnog nesnalaženja urednika zbornika — na stihovima koje ni sa kojim razlogom nije trebalo uvrstiti u knjigu poezije naših mladih pisaca, ukoliko u konkretnom slučaju uopšte može. biti reči o stihovima, o poeziji.

Reč je o pesmi »Sa svjetiljkom u ruci«,

Pesnik između ostalog peva:

»Sa svjetiljkom u ruci, sređ bunkera i rova,

Prekalili smo čela, izoštrili htijenja.

Ne priliči sumorna miso vremenu našega kova,

Nit umije da kleči noga što svijetove mijenja Jer moramo ostati budni i OG VaFn mi rastvorena

kraj groba. I moramo ponijeti uđes za koji nismo krivi,

I svršiti zađatak što nam ga namijeni 5 dđoba.«

Cela pesma (četiri strofe), na prvi pogled nakazno se grči u formalističkim, verbalnim, Kknjiško-publicističkim, simbolističko-mističkim trzajima, u ružnoj agoniji nedonesenogE osećanja i poetskog izrara onemoćalog na prvom koraku — u besmislenom veštačkom stihovanju.

Ne, nikako ne može biti poetski adekvatna slika našeg pokolenja »sred bunkera i rova« — »sa svjetiljkom u ruci«. Pesnik je tu »svjetiljku« u ruci« nesumnjivo zamislio simbolično, ali ta zamisao, ta već karikaturalna rekvizita »sred bunkera i rova« logično se pretvorila u — besmislicu, kao što je, najblaže rečeno, sasvim čudna i pesnikova želja da naša današnja pokolenja treba da ostanu budna i odvažna — »u ronilačkom zvonu, kraj rastvorena groba«, i đa moraju da IR JOUEĆN »za koji nisu kriva,

Razume se da je najznačajnija, u tom košmaru — »noga što svijetove mijenja«!

Sve što je naveđeno — ne spađa u poeziju, i nije mu mesto u »Poeziji

'mlađih«, koju je izđalo »Novo pokoJenje«. Trebalo je da urednik izdanja bude »budniji i odvažniji« — radi naših mlađih koji su se javili i koji će se javljati, radi poezije, radi istine o nama, radi moralne lepote naših stvaralačkih pokolenja, za lakšu pobedu nad svim zaostacima i začecima trulog dekađentizma i duhovnog haosa.

TFestivalski žiri književnika baš ciRlus sa iom pesmom predložio je za prvu nagrađu za poeziju — i predlog mu je usvojen!

Č. M.

=

”

—-

U ronilačkom zvonu,

reze —_——_—_ —|

čega se i u ime čega treba da bori naš romantički heroj? Kađ su bili ratovi — građanski i Veliki otadžbinski rat — bilo je borbenog polja. I nisu bez razloga najbolja dela sovjetske književnosti izgrađena na likovima heroja koji su učestvovali u ratovima. To su

najjači najromantičniji likovi. Rat je”

završen pobedom, Zemlja je pristupila mirnodopskom, stvaralačkom radu. Književnici često nailaze na teškoće U traženju konflikta za svoje heroje, objekata za njihovu borbu, koji su neophodni za objašnjenje heroja u poTkerretu (»Oktobar«. br. 8, 1947. str. 182).

A čime namerava da pomogne kritičarka piscima koji ne umeju da na=

_ đu konflikta i interesantne »romanti-

čne« teme u našem posleratnom živo= tu? Ona smatra da pisci ne treba da se interesuju borbom progresivnog i

| novatorskog u našoj stvarnosti protiv | konservativnog i zaostalog, jer tobože ___»ono što je rđavo danas u našoj zem__lji nije od toliko odlučnog značaja da

bi bilo karakteristično, i borba progrestymih pojava protiv reakcionarnih

_ bila bi nejednaka borba jakog protiv-

niha protiv slabog. Međutim u životu postoji ne samo spoljašnja već i unutrašnja borba. Nama se čini da reči

borbu najboljih osobina sovjetskog čoveka protiv zaostataka jučerašnjice u samom čoveku ... U ovoj će unutrašnjoj borbi, odraženoi u književnosti, i. biti povezivanja revolucionarnog roman tizma (borbe za sutrašnjicu) sa kritičkim realizmom (demaskiranje zaostataka jučerašnjice)... Otkrivanje ovog

veoma interesantnog procesa formira-

_ _gkoi izgradnji!

OKitan je i po a«

nja komunističkog čoveka. borba različitih principa u njemu samom i pobednički završetak pročćesa izgleda nam kao osnovni zadatak sovjetske kn{iiževnosti«.

qhvatanie Grudcove hako tobože »nisu bez razloga naibolia sovjetska dela posvećena ratu zato što rat daje najob'lniii materijal za »romantiku« i konflikte, netačno je prosto sa činjeničme strane. Zar se može navesti mali broi veoma značajnih dela naše književnosti koja su .posvećena mirnodopČlanak Grudcove štetome što poziva pisce na bbirokratsko uljuljkavanje, malogra– nsku spokoinosšt, trpeljivost prema o nedostacima. Lepo bi izgledali :i mičurinci ili naši novatori proizbi odlučili da pošto «ono ie rđavo U našoj zemlji nije od : dlučnog značaja da bi bilo kateristno, i borba progresivnih po-

java protiv reakcionarnih bila bi nejednaka" borba jakog protivnika protiv slabog«, — onđa se i ne vredi bavidi tom »spoljašnom borbom«, nego je bolje baviti se »unutrašnjom borbom dvaju principa« ·u vlastitoj duši! 'Uzgred budi rečeno, nisu li to činili oni naši filozofi koji su se kolebali, kao klatno, u pitanjima borbe mičurinaca protiv reakcionarne pseudonauke? Teorijice o tome kako borba progre= sivnog protiv reakcionarnog i konservativnog nije od značaja, propoveđa– nje tolstojevskog samousavršavanja, — slični pogledi mogu se pojavljivati i izlagati diskusiji samo pri odvajanju od savremenosti, pri zanošenju metafizičkim pseudoromantizmom, Šta opdajpvataju naši teoretičari pod »iskons « principima realizma i romantizma? Članak drugarice Motiljove daje potpuno jasan odgovor na ovo pitanje već samim svojim naslovom: »O afirmativnom i kritičkom principu u socijalističkom realizmu«. Pojam romantizma Motiljova, kao Bjalik, identifikuje s pojmom afirma-= tivnog »principa«, a pojam realizma — sa kritičkim »principom«. Realizam, po mišljenju ovih drugova, nije u stanju da nešto afirmiše: to je svojstvo romantizma. Zbog toga, kako je potpuno pravilno podvukao B. Rjurikov u svojem sadržajnom članku »Problemi socijalističkog realizma« (»Pravda«, br. 203. 21 jula 1948 g.), ovi kritičari zamišljaju romantizam kao nešto što je uneseno odnekud spolja u realizam,

kao nešto što »ulepšava« realnu stvar

nost. kao dopunska nadgradnja realizmu. Prenoseći mehanički ove pojmove realizma i romantizma u oblast problema socijalističkog realizma, drugovi Bialik. Motiljova i drugi govore o sintezi dvaju »principa« i pritom oba »principa« kod njih izgledaju kao potpuno ravnopravne, iste vrednosti. polovine »duše« socijalističkog realizma. Realizam samo kritikuje stvarnost. pa mt je zato potrebna i romantična nadgradnja — jer će inače stvarnost biti već sasvim neprivlačna, — to je ono na što se svodi suština ove koncepeije. Do kakvih nepravilnih političkih zaključaka dovodi ovaj lažan stav jasno pokazuje Bjalikova »misao«, koju ie izrekao u diskusiji u Akademiji drušftvenih nauka povođom referata M. Rozentala o sovjetskoj estetici,

” »Baš na poricanju romantičkog principa. — kaže Bjalik. — izraslo je stvaralaštvo Andreja, Platonova Tako je stvorena »Porodica Ivanova« pod zastavom borbe protiv Jakiranja i odbi-

janja da se istrčava napred (»Pitanja filozofije« br. 1 (3), 1948 g., str. 282).

Svakom običnom čitaocu jasno je đa su klevetnički rađovi A. Platonova potekli u prvom redu od potpunog poricanja baš realističkog opisivanja sovjetske stvarnosti, iznakažavanja našeg realnog života.

Po Bjaliku međutim izlazi đa je A. Platonov pretstavio našu stvarnost u neprivlačnom obliku zbog toga što nije hteo da je »lakira«, »romantizuje«, nije hteo da »istrčava napred«, već je ostao, tako reći, veran svakidašnjoj realnosti naše sadašnjice, Primećuje li Bjalik ili ne đa on, u suštini, podržava klevetu A, Platonova protiv naše stvar nosti?

Ova neočekivana podrška koju A, Platonovu pruža B. Bjalik pretstavlja samo logičan zaključak iz identifikovanja realizma s kritikom stvarnosti, a romantizma — 38 afirmacijom. S ove lažne tačke gledišta, realizam, — tj. umetničko proučavanje stvarnosti realne same po sebi, ne đaje i ne može dati ničega afirmativnog, pozit'vnog. Ova tačka gledišta načisto poriče romantiku same stvarnosti, njenu „Doeziju. Sama polazna postavka na kojoj se bazira sva koncepcija koju ptretresamo, — postavka o »sintezi« realizma i romantizma, kao dvaju »printipa« |/ednake veličine — skroz je lažna i iznakažava suštinu partiske definicije socijalističkog realizma,

Kritičari i teoretičari o kojima je ovde reč moraju se vratiti praizvoru definiciji socijalističkog realizma koju je dao A. A. Ždanov u govoru na Svesaveznom kongresu sovjetskih književnika (1934 g.):

»Našoj književnosti, koja obema nogama stoji na čvrstoj materijalističkoj osnovi, ne može da bude tuđa roman= tika, ali romantika novog thipa, manfika revolucionarna. Mi kažemo da socijalistički realizam '·7pretfstavlja osnovni metod ničke literature i književne kritike, a to pretpostavlja da revolucionarni romantizam treba da ulazi u književno stvaralaštvo kao sastavni deo, jer čitav život naše Partije, čitav život radničke klase i njena borba sastoji se u povezivanju naisurovije8. najtrezveni=

rojikom i grandioznim perspektivama. Naša partija bila je uvek jaka po tome što je spajala i spaja izvanrednu OzZ-

TO= |

sovjetske umet-

biljnost i praktičnost sa širokom perspektivom, 'sa stalnim stremljenjem unapred, s borbom za izgradnju komunističkog društva«.

Ova definicija potpuno isključuje mogućnost bilo kakvih pojmova O »sintezi«, »spajanju« u socijalističkom realizmu romantizma i realizma kao dvaju samostalnih »principa«, od iskona svojstvenih književnosti, dveju starih književnih linija, dveju jednakih veličina, Revolucionarni romantizam smatra drug A. A. Ždanov kao sastavni deo socijalističkog realizma, koji mu je organski svojstven, a ne kao »spojen« s njim, ne kao unesen odnekud spolja. Cela definicija koju je dao drug A. A. Ždanov prožeta je jedinstvom, injoj je sasvim tuđa ma kakva razdvojenost ili »dvojstvo«. Ova zaista partijna definicija potiče, pre svega, iz osobenosti i zakonitosti naše socijalističke stvarnosti, a ne od apstraktnih književnih pojmova. Stil i metod naše književnosti odražavaju surov, najtrezveniji praktičan rad partije i celog sovjetskog naroda koji izgrađuje komunizam, i herojizam, romantiku ovog rađa, koji je stalno ustremljen napred, ka komunizmu, Sama naša real na stvarnost, u svojoj. trezvenoj, poslovnoj \svakidašniici, romantična, je, duboko poetična po svojo] unutrašnjoj suštini ovo je jedna od polaznih postavki. pri definiciji suštine socijalističkog realizma. Nije li romantična sam činjenica pobede socijalizma? I zar“ne treba đa pre svega o tome mislenaši umie:nici i teoretičari, koji ponelad ne umeju da nađu poeziju našeg života!

; A, Fadejev je u svom romanu »Mlađa garda«, možda, snažnije i dublje nego ma koji đrugi naš umetnik, ot krio herojsku romantiku, poeziju hašeg realnog života, romantičnost naše omladine, Naša je omlađina najroman| tičnija u istoriji svih generacija čovečanstva, i istovremeno na;jrealističnija, koja spaja maštanje s nemilosrđnošću, ı sa surovom, svakiđašnjom delatnošću. · Fadejev nam je izvanredno tačno, i fi| no, i brižno, s očinskom nežnošću -po) kazao ove osobine naše omladine, njen

duhovni lik, i zato je čitalac zavoleo

6

/ njegovu knjigu. Ali putem teoretskog ieg praktičnog rađa sa najvećom he · | druga A. Fadejeva zadđesio je ozbiljan

generalisanja svog književnog iskustva

| neuspeh. O tome u sleđećem članku, | \. JERMILOV

|

KiR|PEVREROVIRE: CC —.

i“ (ra

BROJ 4

WROT FmSDDISE | USYOUE

· Nema primirja s formalizmom

'U svom đesetom broju, koji je nešto bogatiji kritičkim osvrtima i beleškama ođ ranijih brojeva, beogradski časopisš »Književnost« objavio je članak Tlje Frenburga o utiscima smeđuna– rodnog kongresa intelektualaca održanog u Vroclavu u odbranu mira i demokratije. O vroclavskom kongresu trebalo je pisati (ređakcija je mogla zatražiti i utiske učesnika iz naše zemlje). Ilja Erenburg je značajan SOVjetski pisac, čija Su neka dela visoko ocenjena u Sovjetskom Savezu i Cenjena kod nas. No u članku Ilje Erenburga ima izvesnih afirmacija forma” lističkih književnih i umetničkih tvorevina i njihovih autora (u prvom Tedu Pikasa), afirmacija s kojima se ne slaže vodeća sovjetska Kritika, a ni naša. Redakcija časopisa, koja zna kakve su principijelne borbe vođene u Sovjetskom Savezu protiv, dekađentnog formalizma u književnosti i Umetnosti, — a taj stav sovjetske kritike je i naš stav, — pogrešila je što je iz opravdanog poštovanja prema Ili Frenburgu kao piscu necpravdano propustila ocene koje je on dao na osnovu svojih ličnih estetskih simpatija. Ako se objavi članak sovjet“ skog pisca, faj članak mora da odgovara teoretskim pozicijama i kulturno-političkoj liniji koje vladaju u S5OVjetskoj kulturi. I sovjetska i naša naučna kritika smatra da politički napredni stav pojedinih pisaca i umetni-

'ka zapada ne opravdava dekadentni

formalizam njihovih tvorevina, čak slabi tveno-politički napredni stav koji neki od tih pisaca i umetnika zauzimaju u javnom životu. ı ; 3.

Bezidejno-informativna Statistika

Neđavno je u . broj časopisa Li ogtad3 izišao prvi dio komitet PNRJ, O. Si alaje: Ra“ kome je niz principijemih OBja ozbiljno postavljen iobrađen iikaji pretstavlja obogaćenje naše štampe problematikom iz jedne važne oblasti treba zasebno progovoriti, No tr Ba ukazati na jednu promašenu i čak štelmu pojedđinost u prvom broju časopisa. Na kraju broja objavljena je na celoj strani jedna statistička tabela koja treba đa pokaže kakav je brojni odnos između rađio-prijemnika i radio-slušalaca u pojedinim zemljama Rvrope. Ta statistička tabela, čak i da su svi podaci tačni — što je pitanje —, pretstavlja loš primer tako= zvane »objektivne informativnosti«, jer se zasniva na mehaničkim ciframa koje ovako donesene daju čak lažnu sliku. U nekire kapitalističkim zemljama dolazi na jedan radio-aparat mno= go manji broj slušalaca nego u zemljama socijalizma i narodne đemokraftije, ali ta cifra ne kazuje koliko ljudi se koristi radiom i kome radio služi u pojedinim zemljama. Ovako donesena statistika kazuje samo da neke kapitalističke zemlje imaniu Veliki, čak neke vrlo veliki broj rađio“ prijemnika i pretplatnika. Šta je time htelo da se kaže? Informacija mora đa ima sadržaja i smisla. } B.

Pravoslavni crkveni motivi ne izražavaju

bratstvo i jedinstvo

Na festivalu Omlađine Jugoslavije, kao i na mnogim drugim velikim priredbama, izvedena je kompozicija Silvija Bombardelija »Majka pravoslavna« na tekst Vladimira Nazora. Ta horska kompozicija mladog hrvatskog muzičara izvodi se uvek s najboljom namerom da se istakne ostvare= no bratstvo i jedinstvo naših naroda. Vladimir Nazor je u toku rata napisao

tu pesmu, a epitet »pravoslavna« uzeo”

je zato što su ustaše u proganjaju i u-– ništavanju Srba insistirali i na verskoj razlici, a pesnik je hteo da izrazi SOlidđarnost sa progonjenima. kompozitor je na momenat »pravo* slavlja« stavio težište, i horska kompozicija sastoji se uglavnom iz polurečitativa i iz elemenata pravoslavne

Knjižnice u Hrvatskoj

takmiče se u čast Drugog ·

kongresa KPH

Od početka septembra do kraja novembra ove godine u Hrvatskoj se održava takmičenje knjižnica u čast Drugog kongresa KP Hrvatske. U toku takmičenja knjižnica u Dubrovniku priređila je izložbu knjiga koja je bila dobro posećena. Knjižnica u Donjem Miholjeu organizovala je pređavanja sa prikazivanjem Kultumih filmova. Među knjižnicama koje su pređ Drugi kongres KPH pojačale aktivnost nalaze se i knjižnice u Drnišu, Otoč-e cu, na Lošinju i u Benkovcu. Najbolje knjižnice po organizaciji rađa i u pogleđu nabavki knjiga bile su gradske knjižnice u Varažđinu, Zagrebu i novoosnovana knjižnica u Slavoaskom Brođu. Knjižnica u Zadru stalno povećava broj knjiga, tako đa sađa raspolaže sa okoj100.000 primeraka, što znači da je po broju knjiga premašila zagrebačku Gradsku knjižnicu, koja raspolaže sa 75.000 primeraka.

Đa bi se rađ u Knjižnicama poboljšao, Ministarstvo prosvete NR Hrvatske organizovalo je ftečajeve za bibliotekare, koje su, uglavnom, pohađali rukovođioci sreskih i gradskih Kknjižnica. Ove tečajeve završila su 103 bibliotekara. Posle povratka u svoje knjižnice, oni su ih sređili i počeli đa nabavljaju nove knjige. Pod rukovodstvom Milice Ehatić, koja je završila kurs u Zagrebu, proradila je knjižnica u Križevcima. Isto tako dobre rezultate, naročito u pogledu broja , čitalaca, postigla je knjižnica u Prelogu, kojom rukovodi Vera Flisar. Knjižnica u Kninu, iako je postrađala za vreme rata, danas ima lepe prostorije i neprestano povećava broj knjiga i broj članova.

Sađa se u NR Hrvatskoj vrše pripreme za osnivanje knjižnica u onim srezovima i građovima u kojima one još ne postoje, tako da će uskoro biti otvorene knjižnice u Slavonskoj Požezi, Đakovu, Opatiji, Ogulinu, Kutini i Pakracu. Da bi se unapređio rad knjižnica po selima, neke sreske knjižnice u građovima (kao što su, na primer MBjelovar, Dubrovnik, Čakovac i Vinkovci) u kojima postoje i građske knjižnice biče rasformirane a njihove knjige razđeljene seoskim Kknjižnicama.

Aktivnost mlađih

rumunskih književnika u Voivodini

Posle osnivanja Saveza kulturno-pro-" svetnih društava Vojvodine i njegove Sekcije za Rumune jeđan od glavnih i veoma važnih zadataka ove Sekcije bio je da što skorije okupi mlađe rumunske književnike u književni krug oko časopisa »Lumina«. Jenađd od značainih uspeha ovoga rada bilo je ponovno izlaženje časopisa »Lumina«, koji na rumunskom jeziku tretira književna i kulturna pitanja. Časopis je organ Sekcije za Rumune Saveza kulturno-prosvetnih društava Vojvođine. U svome oktobarskom broju časopis je objavio originalne rađove književnika Mihaja Avrameskua, Aurela Gavrila, Tnase Moldovana, Florike Štefan, zatim prevod govora Rađovana Zogovića na Petom „kongresu KPJ, kao i nekoliko prevođa iz jugoslovenske lirike. Veliku važnost ima otvaranje pozorišne rubrike, u kojoj će se, poređ ostalog, objavljivati pozorišni komadi đa bi se olakšao razvitak diletantskih pozorišnih grupa po rumunskim selima.

Mlađi rumunski književnici iz Banata, okupljeni oko časopisa »Lumina«, priređili su 14 novembra književno veče u selu Ritiševu. Aurel Trifu, urednik lista »Libertaća« i sekretar Sekcije za Rumune Saveza kulturno-prosvetnih društava Vojvodine, održao je govor u kome je izneo uspehe postignute u rađu na kulturnom uzdizanju rumunske naciomalne manjine. a naročito uspehe posle osnivanja kulturnoprosvetnih društava kao ove nove forme kulturne delatnosti u doba izgradnie socijalističkog društva u mašoj zemlji. Zatim su književnici čitali svoja književna dela. Pesme i pripovetke čitali su Florika Štefan, Simeon Draguca, Mihaj Avramesku, "Trajan Doban, Jon Balan i.Paun Proštean,

i

Međutim,'

LA

crkvene melodike, koja potšeća na pe vanje sveštenika i odgovaranje hora, Ma i u najboljoj. nameri, kompozitor Bombarđeli je promašio, jer se bratstvo i jedinstvo naših naroda, ostvareno kroz oslobodilačku borbu, a učvršćivano kroz izgrađnju socijalizma, nipo= što ne može izraziti pravoslavnocrkvenim motivima, ili motivima koji potsećaju na njih. Pesma je komponovana ranije, još u toku rata, ali ona se još uvek i mnogo izvodi. Zato je potrebno ukazati na to da takva obra= da teme bratstva i jedinstva ne odgovara, đa je ona tuđa našoj stvarnosti koja je revolucionarno nastala i koja se sve više ispunjava socijalističkim

sadržajem i smislom.

Takmičenje biblioteka i čitaonica Beograda u čast, Drugog kongresa KPS

Savez kulturno-umetničkih društava Beograđa u cilju omasovljenja broja čitalaca i čitaonica, a u čast Drugog kongresa KPS, organizovao je takmičenje biblioteka i čitaonica u povećanju broja čitaonica; u povećanju broja čitalaca; u uređenju čitaonica, čistoći, uređenju „natpisa, slika, parola, urednom primanju dnevne štampe i novih brošura iz nauke i politike; u urednom poslovanju biblioteka: zaduženju, razduženju, naplati članarine, grupisanju knjiga ,po sadržaju (beletristika, nauka, politika) eviđenciji čitalaca . socijalno poreklo, pol, uzrast), eviđenciji pročitanih dela itd.

BIBLIOGRAFIJA

Maksim Gorki: Djela. Knjiga peta (»Pje sma o vjesniku bure«, »Malograđani«, »Na dnu«, »Čovjek« i »Na ljetovanju«). Ižđanje »Kulture«, Beograd—ZCcagreb, 1948 (latini-

com). Cena 52 dinara.

Đuro Salaj: Izveštaj Centralnog ođbora Jedinstvenih sindikata Jugoslavije. Pročitano na Prvom kongresu Jeđinstvenih sindikata Jugoslavije. »Sindđikalna Beograd, 1948. Cena 6 dinara.

biblioteka,

Tvorci socijalističke književnosti, Izbor članaka o laureatima Staljnovib nagrađa za 1947 gođinu. Izdanje Društva za kulturTara ra JH Jugoslavije sa SSSR, Beograd, 1948.

Pavle Mijović: Po sovjetskom „Baltiku. Putopisi. Izđanje Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije 5a SSSR, Beograd, 1948.

Petogodišnji plan razvitka narodne privrede FNRJ u godinama 1947—1951. Album statističkih i grafičkih prikaza. Izdanje »Rađa«, Beograd, 1948. Cena 44 dinara.

— — —_——--——-

UREDNICI:

Jovan Popović, Čeđomir Minđerović i Marijan Jurković

PRETPLATA ZA KMJIŽEVNE NOVINE

Za našu zemliu na 3 meseca 33 dinara,

na 8 meseci 70 dinara i na godinu dana 140 dinara,

Za inostranstvo: na 3 meseca 50 dinara,. na 6 mesćci 100 đinara i na godđinu dana 200 dinara.

Rukopisi se ne vraćaju.

Broi čekovnog računa 1-90600.

Poštanski fah 617. O

—_— – ——--—_ m_—-= III —_________ _____________________—

Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Prancujka broj 1? — Štamparija »Borba«, Beograd, Dečanska 31. i | \

„KPA... CON